Пређи на главни садржај

Srđan Sremac i Sergej Beuk: Svet i Sveto


Godina izdanja: 2013.
Format: 130х200
Obim: 192 стр.
Povez: broš
ISBN 978-86-87057-17-3



PREDGOVOR: Tačka omega teologije (Jana Aleksić)

INTERKULTURALNA TEOLOGIJA – HRIŠĆANSKI IDENTITET I SAVREMENA MISIOLOGIJA

EKOLOŠKA TEOLOGIJA I HRIŠĆANSKA DEMOKRATIJA

EKOLOŠKE PARADIGME ISLAMSKE TEOLOGIJE

KONFLIKT I POSTKONFLIKTNA TEOLOGIJA – MOGUĆNOSTI DEMITOLOGIZACIJE

GLOBALNA KULTURA I RELIGIJSKA KRIZA U EVROPI – BALKAN KAO POTENCIJALNI MODEL?

ŠTA IMA ZAJEDNIČKO HOLIVUD SA JERUSALIMOM? (FILM, TEOLOGIJA I RELIGIJSKO ISKUSTVO)

RELIGIJA, DUHOVNOST I POSTTRAUMATSKO SEĆANJE

PERFORMANS VERE – PRAKTIČNA-EMPIRIJSKA TEOLOGIJA KAO TEORIJA RELIGIJSKE PRAKSE

DRUŠTVENI KONSTRUKCIONIZAM I ISTRAŽIVANJE RELIGIJSKE KONVERZIJE – O MOGUĆNOSTI DIJALOGA IZMEĐU TEOLOGIJE I DRUŠTVENIH NAUKA

TESTEMONIO KAO UMETNOST I STRATEGIJA NARATIVNOG IDENTITETA – RIKEROVA HERMENEUTIKA SVEDOČANSTVA I PITANJE KONVERZIJE BIVŠIH ZAVISNIKA

VERA, NADA, LJUBAV – NARATIVNO-TEOLOŠKA ANALIZA SVEDOČANSTVA

KONVERZIJE REHABILITOVANIH ZAVISNIKA

OD KRSTA KA HERMENEUTICI TELA

O аutorima




PREDGOVOR

Tačka omega teologije

Crkva je Tijelo Hrista Raspetog i Vaskrslog
– pa zar ona može ne ići putem kojim je On išao?
Zar može ne nositi breme koje je On nosio?
Breme svijeta, čovjeka, „društva“.
Darko Đogo

Duh vremena shvaćen kao savremeni društveni i kulturološki trenutak, kako god da ga imenujemo, navodi nas da ga promišljamo, da se o njemu pitamo, intenzivnije i odgovornije ako u njemu želimo da participiramo kao osvešćeni i odgovorni pojedinci. Jer, svet modernosti, postmodernosti ili neomodernosti trpi permanentne promene svog duhovnog i materijalnog obličja. U tome leži izazov, ali u tome se krije stranputica za onog ko se pita, jer pitanje koje traži jednoznačan ili parcijalan odgovor više nije moguć i iskrivljuje poziciju, kako onog ko pita, tako i onog ko je pitan ili ko odgovara. Sasvim je izvesno da postoji ogromna diskrepancija između duha vremena koje proizvedeno u božanstvo sve više potiskuje, odnosno marginalizuje druga božanstva, i duha blagorodne, zrele i samosvesne ličnosti. No, potreba za odgovorima je alarmantna, pitanja su se namnožila pošto se susrećemo sa fenomenima i pojavama koje, ne samo što su društveno-istorijski nepoznate, već su u savremenom trenutku toliko egzistencijalno uprisutnjene da su postale realnost sama. Sa njima ličnost mora da se suoči kako bi njena celovitost istorijski bila moguća.
Izazov za društvene i humanističke nauke nalazi se u načinu na koji one mogu da se postave pred onim što zatiču na terenu ljudskog i civilizacijskog, ali i u diskursu kojim se civilizacijsko u naučnom i humanističkom smislu poima. I, evo, iskrsava prvo pitanje: Da li se savremeni duh vremena pobunio protiv Večnosti? A odmah potom: Kako su se plemenite ideje i civilizacijski ideali u prošlosti pretvorili u sopstvene surogate, karikature u sadašnjosti, odnosno kako su uspeli da odu u svoju suprotnost – kada se dug vremena otcepio, otkinuo, odvojio od Večnosti? A, duh vremena u kojem smo se zatekli krije upravo tu protivurečnost sećanja i pozivanja na vrednosti ličnosti i vrednosti civilizacijskih, sa jedne, i vrednosti postuliranih za sadašnjost i budućnost, sa druge strane. Neizbežno je onda postaviti i sledeće pitanje, ne manje relevantno: Kako konstituisati, promišljati i održati sinhroniju u dijahroniji, kako zadobiti i živeti Večnost u našem vremenu? Jer, nije li svaka epoha, kao duhovni entitet, neposredni Božji izraz?
Duhovna vertikala i punoća smisla Božjeg izraza našeg vremena je civilizacijski i istorijski napadnuta, donekle i narušena. Taj izraz je agramatičan, decentriran, gotovo zauman. U njegovoj artikulacji duhovna vertikala je dekonstruisana. Za svakog religioznog subjekta je preko potrebno obnoviti je, kako na ličnom, individualnom, tako i na kolektivnom nivou. Ona je središte ucelovljenja religioznosti, katalizator iskustava i iskušenja, uporište, mesto koncentracije teološke misli, mera dosegnutog smisla. Njoj stremi čovekovo religiozno biće, njome se štiti od iskušenja paraduhovnih i pseudoduhovnih entiteta.
Već nekoliko decenija unazad stigli smo do momenta kada teologija polaže ispit pred Bogom i pred Bogočovekom, kao uslovom humanosti. Participacija teologije u rešavanju aktuelnih problema društva, u sudaru sa duhom epohe, ((post)post)modernog društva, njen novi/stari poziv, iziskuje unutrašnje preispitivanje same teologije. Ona ne sme da bude autistična za duh vremena u kojem promišlja Večnost i u kojem se pita za Božju tvorevinu. Zapravo, ona je pozvana da upravo u svojoj doktrini pronađe odgovore na pitanja koja su joj postavljena i da iznutra, iz središta samog učenja, progovori o fenomenima savremenosti i da vrati izglobljeni duh vremena u Večnost. Tako će omogućiti uporište za ponovnu nesputanu gradnju duhovne vertikale. Čak i pod uslovom da se duh ovog vremena nužno ne razume kao negativna konsekvenca istorijskog iskustva, već i polje u kojem se sažimaju i revalorizuju stare i stvaraju nove vrednosti, zadatak teologije je da te vrednosti (p)ostanu toposi ljubavi čoveka prema Bogu, čoveka prema svetu kao Božjoj tvorevini, i čoveka prema čoveku kao vrhunskog izraza humanosti. Breme sveta, čoveka i društva je ono što crkva i teologija moraju da ponesu, a da pri tome ne upadnu u iskušenje desakralizacije i ateizacije. Tako će njihova misija danas biti moguća. Zadatak nosioca bremena na svoja pleća u kriznim vremenima preuzima praktična teologija kao pastirsko bogoslovlje.
Ovaj složeni poziv teologije shvatili su Srđan Sremac i Sergej Beuk, autori knjige Svet i Sveto. Ovi teolozi reformisitičke crkve široko otvorenih očiju posmatraju sva duhovna žarišta savremenog sveta i nesebično, akademski precizno, ubedljivo i otvoreno progovaraju o njima. Oni su svesni da praktična ili empirijska teologija nije zainteresovana samo i isključivo za doživljenu i ostvarenu veru na ličnom i eklisijalnom, već i na društvenom planu. Otuda pluralizam njihovog teološkog pristupa društvenoj stvarnosti.
S jedne strane, njihov diskurs i njihovo religiozno obraćanje potiče iz samog srca učenja, čiju potvrdu pronalaze upravo u tački susreta sa iskušenjima savremenosti. Taj poduhvat je hrabar, istovremeno i nezahvalan, jer poznajući izazove i slabosti teologije, pokušavaju da vode ravnopravnu utakmicu sa drugim, sekularnim naukama, koje su preuzele primat arbitra i duhovno vođstvo u dijagnostikovanju i objašnjenju čoveka i sveta. Ipak, kao intelektualno osvešćeno, reformisitičko pastirsko bogoslovlje je spremno da koristi iskustva i rezultate konkurentnih društvenih nauka, štaviše i drugih teoloških učenja i saznanja, kako bi zadobilo pravo glasa u odgovaranju na pitanja poput globalizacije, multikuluralnosti, pluralizma, interkulturalnosti, ekspanzije informacionih tehnologija, mas-medija, bolesti zavisnosti, otuđenja, posledica ličnih i kolektivnih trauma, političkih konflikata, klimatskih promena, globalnog zagrevanja, konačno, i sveopšte satanizacije zapadnog društva.
Sa druge strane, međutim, ovi teolozi pokušavaju da u većini pobrojanih fenomena ((post)post)modernosti pronađu, to jest iskopaju one vrednosti koje bi mogle biti spone između teologije i društva, mesta u kojima bi čovek mogao da se snađe u svetu, ali i uslov ponovne spiritualizacije i teizacije tog čoveka i takvog sveta. Jer, jedno od glavnih mesta spoticanja savremenog čoveka, kako ovi teolozi pravilno zapažaju, nalazi se u pitanju njegovog identiteta, kako kulturnog, seksualnog, polnog, rodnog, tako i ekološkog, religioznog i nacionalnog. Goruće pitanje, pri tome, jeste stanje decentriranosti subjekta i njegove duhovne izmeštenosti. Usled takvih okolnosti on ne može da izgradi ili pronađe svoju poziciju u svetu i ne ume da konstituiše svoj (narativni) identitet – lični, religijski, hrišćanski. Njegova duhovna vertikala je prekinuta, njegovo sopstvo obesmišljeno, a spoznanje sebe i sveta ograničeno. Taj status subjekta je najbolje uočljiv u bolestima zavisnosti. Sremac i Beuk pokušavaju da teološki prošire horizonte samospoznaje savremenog čoveka i ponude mu mogućnosti za (re)konfigurisanje identiteta. Shvatili su da je za takav duhovno-intelektualni poduhvat itekako potrebno voditi dijalog sa drugim društvenim i humanističkim saznanjima i učenjima, ali ih i teološki upotpuniti.
Poznato je da se u nauci sve dominantniji eklekticizam ne drži ni jedne rigidne paradigme postavljenih pretpostavki i zaključaka, već pravi simbiozu višestrukih teorija kako bi stekao uvid u pojedinačni fenomen ili skup određenih fenomena, ili pak primenjuje određene specijalizovane teorije u posebnim slučajevima. Dakle, autorima je u intelektualnim smislu blizak eklektički stav da se traženje istine savremenog sveta ne iscrpljuje u jednom filozofskom ili religioznom sistemu. Iz takvog stava nužno proizlazi pluralizam kao mnoštvenost i raznorodnost sa stanovišta ideja, stavova, koncepata, određenja. Ipak, ono što pluralistički koncept i eklektički pristup religioznih mislilaca u knjizi Svet i Sveto izdvaja iz takve intelektualne dinamike jeste potraga za samo jednim ucelovljenim identitetom – hrišćanskim – upravo zato što je u njemu suma iskustava svih drugih identiteta savremene stvarnosti. Otuda je interhrišćanski dijalog i ekumenizam, kao nova paradigma svekolikog hrišćanskog opštenja, pravi put konfigurisanja jedinstvenog hrišćanskog identiteta. Jer, ekumenizam, za koji plediraju ovi autori ispostavlja se kao prvi korak u „stvaranju novog hrišćanstva“, zato što može ravnopravano da prigrli sve veroispovesti o duhovnosti, pa i nehrišćanska učenja. Kao takav fenomen, ekumenizam pronalazi one vrednosti u savremenom svetu (tolerancija, prihvatanje različitosti, interkulturni model, shvatanje da u svetu egzistiraju jedan Bog, jedna vera i jedna crkva) koje teologiju približavaju čoveku kao novom uslovu humaniteta, kao povratak Bogočoveku. Štaviše, ekumenizam kao duhovno-intelektualna potraga i sam reprezentuje takvu vrednost, koji se kao vrednost prepoznaje i potvrđuje upravo u savremenom svetu.
Za njih je teološki pluralizam socio-kulturna neminovnost i potreba zarad boljeg promišljanja (što nužno ne znači prihvatanja) društvene stvarnosti. Kako i sami ističu, „interkulturalna teologija jeste, dakle, metod ostvarivanja dijaloga ne-zapadnih oblika hrišćanstva i već postojećih bogoslovskih obrazaca, uz obavezu multidisciplinarnog pristupa koji podrazumeva uvide iz domena istorije crkve, kulturne antropologije, sociologije, ekumenske teologije i savremene misiologije... Ona mora biti koheziona, otvorena, kao i intelektualno i eklisijalno markantno utemeljena.“
Misiološki susret koji nam priređuju autori u svojim tekstovima, ponajpre u onim koji se tiču religijske konverzije, najpre se odvija na antropološkoj ravni. Iz nje proishode društvene, istorijske, geopolitičke, ideološke i kulturološke relacije i modeli. Teologija je ona religiozno-intelektualna platforma na kojoj se pomenute korespodencije ostvaruju. Zato je ona praktična i prozorljiva, zato je ona, na kraju pozvana i relevantna.
Knjiga Svet i Sveto u sebi sabira elaboracije nekolikih markantnih teoloških aspekata savremenosti. Mogućnost postuliranja interkulturalne teologije kao korektiva i podsticaja opštenja u multikulturalnim zajednicama, potreba misiologije da bude multidisciplinarna po svojoj prirodi, te viđenje diakonie kao holističke i interkulturalne misiološke službe ključni su aspekti teksta „Interkulturalna teologija, hrišćanski identitet i savremena misologija“. Problem ekološke krize, sveprožimanje ekološke teologije i hrišćanske etike, ali i uticaj ekološke prakse na razumevanje savremenih načela hrišćanske demokratije naučno su produbljeni u poglavlju „Ekološka teologija i hrišćanska demokratija“. Esej „Konflikt i postkonfliktna teologija: mogućnosti demitologizacije“ bavi se postuliranjem postkonfliktne teologije, koja u savremenom posttraumatskom trenutku, zajedno sa univerzalnim elementima ekumenske teorije, na temelju socijalno-etičkog angažmana „može postati osovinom barem za jedan broj vernika tradicionalnih crkava, kako u Srbiji, tako i u regionu“ na putu ka pomirenju, iskupljenju, preumljenju i spasenju. Duboke protivrečnosti i antinomije globalizacije, kako na kulturnom, tako i na političkom planu, koja zato predstavlja veliki izazov teologiji, te fenomen multikulturalnosti shvaćen kao koncept kooperacije između različitih kulturnih struktura autori sagledavaju u tekstu „Globalna kultura i religijska kriza u Evropi: Balkan kao potencijalni model?“. U ovom eseju, postavljajući određena pitanja o posebnosti i univerzalnosti čoveka, autori jasno uviđaju svu složenost empirijskih, egzistencijalnih i intelektulanih pozicija koje nosi multikulturalnost: „Kako nivelisati posebnosti pojedinaca i grupa unutar već postojećih multikulturalnih sistema i kako izvršiti socijalnu afirmaciju osobenosti bez pozitivne diskriminacije? Odgovor na ove i slične nedoumice svakako nije jednostavan, jer podrazumeva snažan etičko-psihološki momenat koji upravo on vodi do epistemološke dezintegracije čiji smo savremenici.“ Promatrajući krizu religioznosti i marginalizaciju svetog u konceptu savremenog poimanja društva, kao i nasilno razdvajanje etičkog od teološkog i sotiriološkog domena, autori će naglasiti da „ostajući, tako, na površini događaja, religija stidljivo objavljuje da etika nije cela poruka, već da, pored nje, postoji i nešto više, a to je teologija, kao nauk o Tvorcu i Izvoru celokupne egzistencije“, zalažući se, pri tome, za ubedljiviji nastup teologije i za njen povratak na magistralni kolosek poimanja kulturnog i socijalnog stanja savremenog čoveka, za naučnu afirmaciju postkonfliktne teologije i komparativne religiologije, kao i za podržavanje religioznih različitosti. Jedna od početnih pretpostavki u poglavlju „Šta ima zajedničko Holivud sa Jerusalimom? Film, teologija i religijsko iskustvo“ zasniva se na empirijskoj činjenici da su mediji postali opšte mesto formiranja našeg poimanja i življenja realnosti, sopstvenog identiteta, ali i konstituisanja duhovne svesti: „Mediji postaju opšti medijumi denotiranja, stvarajući nove konstrukte potencijalnih relacija između postojećih i mogućih epistemičkih kodeksiranja. Mediji (pogotovu vizuelni), po svojoj prirodi, uvek redefinišu, revalorizuju, reprezentuju neki kulturni kontekst, stavljajući ga u dinamičku formu svoje prirode i odnoseći se prema njemu kao prema tek (po)rođenoj realnosti, što predstavlja pogodnu kognitivnu sredinu za analizu socijalnih odnosa i kriterijuma po kojima se oni razvijaju. [...] Mediji su, takođe, preuzeli mnoge socijalne funkcije institucionalizovanih religija, pružajući i etičko i spiritualno vođstvo, kao i osećaj zajedničarenja.“ Na temelju tih pretpostavki autori uočavaju interakaciju i kulturnu korespodenciju između religije i medija, kako bi se putem medija religija nametnula kao relevantan faktor društvene svesti i spiritualnog iskustva. Ponajbolje u tom smislu religija komunicira sa filmom, koji sa jedne strane shvaćen kao medij, a sa druge kao umetnička naracija koja crpi religiozno iskustvo i kojoj je ono donekle imanentno, u procesu vizualizacije stvarnosti postaje jednim od najlegitimnijih aspekata medijskog ispoljavanja religije i približavanja religiji i može biti prenosilac moralnih i religioznih vrednosti. Esej „Religija, duhovnost i posttraumatsko sećanje“ sumira u sebi teorije koje problematizuju odnos religije i traume kao nezaobilazno teološko-teodicejsko pitanje. Autori smatraju da religija može da bude okvir „kroz koji konstruišemo smisao patnje u našim narativima, na taj način nas pokrećući na prevrednovanje našeg odnosa sa onostranim. U ovom smislu, traumatična iskustva pronalaze svoj smisao i opravdanje (teodiceja) u religiji“. Veoma važan esej u knjizi Svet i Sveto koji nosi sugestivan naslov „Performans vere: praktično-empirijska teologija kao teorija religijske prakse“ odnosi se na reafirmaciju, redefinisanje i rekonstrukciju praktične (empirijske) teologije, kao teorije religijske prakse koja se bavi složenim problemom odnosa Boga i čoveka na iskustvenom planu, i na njeno povezivanje sa iskustvima i saznanjima sekularnih društvenih nauka. Za validno promišljanje savremene naučne pozicije teologije važan je i esej „Društveni konstrukcionizam i istraživanje religijske konverzije: o mogućnosti dijaloga između teologije i društvenih nauka“. U njemu je dublje rabljena već u ranijim poglavljima nagoveštena intelektualno-naučna korespodencija između različitih društvenih teorija u cilju rasvetljavanja vrlo važnog fenomena religiozne konverzije, koja se „nikada ne javlja izolovano, unutar domena pojedinca, već se proteže i na ostale članove društvene i religijske zajednice“. Autori za to koriste pristup društvenog konstrukcionizma na osnovu čega uviđaju da: „Govoriti o društvenoj konstrukciji konverzije znači usredsrediti se na ljudsku dimenziju konverzije, gde se konverzija vidi kao jedna vrsta naturalizacije u kolektivno. Sa stanovišta konstrukcionista, vera nije nešto što ljudi poseduju individualno, već je vera u posedu religijske zajednice.“ Takođe, autori se pozivaju i na uvide narativne teologije koja podrazumeva da „hrišćanska zajednica deli biblijske naracije – iznad svega priču o Isusu – kao temelj svog identiteta i interpretacije sveta i realnosti. Prema narativnim teolozima, priče koje proističu iz Biblije i hrišćanske tradicije deluju iskupljujuće kada su usvojene od strane vernika i tako postaju stožer ličnog identiteta i egzistencije.“ Vrlo snažan aspekt konfigurisanja narativnog hrišćanskog identiteta autori vide u saopštavanju svedočanstva. Taj aspekt elaboriraju u poglavlju „Testemonio kao umetnost i strategija narativnog identiteta: Rikerova hermeneutika svedočanstva i pitanje konverzije bivših zavisnika“. Narativno svedočanstvo religioznog subjekta ili konvertita je sagledano kao centralna „tehnika sopstva“, i kao „glavni modus kreiranja novog identiteta i kolektivnog pripadanja“. Zbog toga su mu autori dali naučnu i religioznu relevantnost. Poglavlje „Vera, nada, ljubav: narativno-teološka analiza svedočanstva konverzije rehabilitovanih zavisnika“ predstavlja eklatantnu teološku interpretaciju empirijskih istraživanja odnosa religijske konverzije i zavisnosti na temelju Emil Brunerove hermeneutike trilogije apostola Pavla. Autori teološki produbljuju ontološke kategorije vere, nade i ljubavi u cilju pokušaja određenja dimenzije sopstva i oblikovanja celovitog hrišćanskog identiteta, kako na ličnom, tako i na kolektivnom nivou, kao centralnog procesa samorazumevanja i samopoznaje, koji prevazilazi ograničenja egzistencije i vremenskih kategorija. Naročit osvrt autori prave na kreiranje narativnog religijskog identiteta bivših zavisnika kao ishodišta smisla lične patnje.
Posеban problem koji zaokuplja ove religiozne mislioce jeste ekološka kriza savremenog sveta. U tom pogledu, oni se zalažu za zasnivanje ekološke teologije, koja nije sasvim nova teološka disciplina, već skup učenja koji se nalaze u samom temelju hrišćanske teologije i tiču se odnosa prema Božjoj tvorevini. Ekološka teologija je praktični izlazak teologije u savremeni svet čoveka i poziva na konsolidaciju duhovnog iskustva i ekološke svesti. Jer, konsekvencа ekološke krize, kako ovi autori prozorljivo zaključuju, jeste kraj ljudske istorije, samim tim i religije kao takve. Oni će istaći biblijsku činjenicu „da je otkupljenje, praktično, novo stvaranje, da samo otkupljenje jeste realnost Božijeg stvaralaštva u svetu“ i da „izrazi kao što su: obnovljenje, obraćenje, posinjenje i drugi, označavaju različite etape na putu spasenja (ordo salutis) koje je u Bogu, od Boga i ka Bogu, i zato „novo nebo i nova zemlja“ (Otk. 21, 1; 2 Pet. 3, 13) ne predstavljaju samo nadu, već i izvesnost verskog života koji mora biti ispraćen svešću o Božijem delu u svemu što egzistira.“ Štaviše, prilikom određenja pozicije teologije prilikom promišljanja ekološke svesti, ovi mislioci su spremni da se pozovu i na učenja koja izlaze iz hrišćanskog teološkog i religioznog koncepta, pronalazeći u njima (na primer u islamskoj teologiji) pretpostavke i postulate koji mogu pomoći širenju ekološke odgovornosti savremenog vernika. Jer, kako će podvući i sami autori, „sаvremenа ekološka teologijа želi dа ostvаri teističku etiologiju značenja bivstvovаnjа u svetu, аli, što je dаleko vаžnije, i bivstvovаnjа-zа-svet, u kome je mаterijа otkrivenjskа činjenicа koju je Bog oglаsio kаo dobru, kаo vаljаno oblikovаno izrаčenje sopstvene milosti.“ Otuda su u ovoj knjizi dva teksta posvećena ekološkoj problematici: „Ekološka teologija i hrišćanska demokratija“ i „Ekološke paradigmе islamske teologije“.
Za promišljanje postutopijskog karaktera ((post)post)modernog društva kao i doživljaja svetog u okvirima umetničke ekspresije u kojem je njegova pozicija „bremenita istorijskim, estetičkim i antropološkim refleksijama“, interesantni su nam zaključci eseja „Od krsta ka hermeneutici tela“. Autori na lucidan način razgraničavaju poimanje slike i simboličke konotacije Hrista na krstu sa savremenog estetičkog i religijskog stanovišta i na inovativan način pojašnjava mimetičku, narativnu, estetsku, testimonijalnu, dramsku i sotiriološku funkciju telesnog u predstavi raspetog Hrista, koji predstavlja koreniti conversio i najviši susret Boga i čoveka.
Knjiga Svet i Sveto demonstrira eklatantnu duhovno-intelektualnu samosvest i tačku u kojoj teološka paradigma dostiže svoj vrhunski izraz zarad reverzibilnog procesa osvetovljavanja i povratka Bogu. Upravo iz tog razloga pronalazeći u knjizi validna uporišta savremene teološke misli za postuliranje sinhronije u dijahroniji, poželjno je da se zajedno sa njenim autorima upitamo koje su mogućnosti prevladavanja antinomije svetog i svetovnog koju nam je kao teološki izazov nametnuo duh vremena i za budućnost: Kako pomiriti sveto koje se povlači pred svetovnim i svetovno koje se odriče svetog? Tako, kada se na kraju pitamo, štaviše, kada odgovaramo na duh vremena iz hrišćanske eshatološke i sotiriološke perspektive, koja u biti određuje poziciju svakog religioznog bića, prisetimo se reči avve Justina Ćelijskog: „Duh vremena treba prilagođavati duhu Večnosti, ne obratno; duh čoveka treba prilagođavati duhu Bogočoveka, ne obratno.“ Možda se sve vreme zato i treba nadati da je na taj izazov moguće odgovoriti u veri da, kakav god da je svet u vremenu, Sveto mu je bilo i biće imanentno.

Jana Aleksić

Коментари

Популарни постови са овог блога

Иван А. Иљин: Основе хришћанске културе

Година издања: 2014.
Формат: 130х200
Обим: 96 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-25-8

Предговор Основе хришћанске културе (прев. Н. Узелац)
1. Криза савремене културе
2. Проблем хришћанске културе
3. Прави пут
4. Основе хришћанске културе
5. О прихватању света
6. Култура и Црква
7. О хришћанском национализму
Закључак

Прилог
И. А. Иљин, Култура без срца (прев. Р. Божић)

Аутор о себи
И. А. Иљин, Шта да радимо? [Писмо о себи] (прев. Н. Узелац)


Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Година издања: 2011.
Формат: 135х200.
Обим: 224 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-16-6


Садржај:
Предговор приређивача
Литургијско богословље, богословље Литургије и литургијска обнова
Свете тајне – православно излагање
Литургијска духовност светих тајни
Пост и Литургија – записи о литургијском богословљу
Жртвовање и богослужење
Монашка Литургија, Црква и Царство
Евхаристија
Богословље и Евхаристија
Литургија и богословље
Богословље и литургијско предање
Литургија и есхатологија
Лазар Нешић: Евхаристијско богословље Александра Шмемана

Предговор приређивача


Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупн…

Саша Радоичић: Православље и ГМО

Година издања: 2015.
Формат: 130х200.
Обим: 200 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-31-9



САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР (Еп. Иринеј Добријевић) 7
I. УВОД 11
1.1. Тема рада 11
1.2. Методологија рада 15
II. ЕКОЛОГИЈА КАО РЕЛИГИЈСКО ПИТАЊЕ 17
2.1. Хришћанство и однос према животној средини 18
2.1.1. Учење католичке цркве о животној средини 23
2.1.2. Учење Православне цркве о животној средини 27
III. ГМО – ГЕНЕТСКИ
МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ 31
IV. МОНСАНТО 35
4.1. Монсанто о себи 35
4.2. Други о Монсанту 43
V. ЗЕЛЕНА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ 50
VI. ГМО ИСКУСТВА 55
6.1. Индија: Семе самоубиства 56
6.2. Канада: Случај Персија Шмајсера (Percy Schmeiser) 64
6.3. САД: Случај Виктора Бовмана (Victor Bowman) 67
6.4. Аргентина: Република соје 72
6.5. Мексико 76
6.6. Кина 78
VII. ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМИ ВЕЗАНИ ЗА ГМО 81
7.1. Патентирање живота 81
7.2. Биопиратерија 84
7.2.1. Анализа случаја: басмати пиринач 87
VIII. ГМО И МОНОТЕИСТИЧКЕ
ВЕРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ 96
8.1. Јудаизам 97
8.2. Ислам 106
8.2.1. Ислам и храна: Дозво…