Илија Марић: Стара физика и физика код Срба

Година издања: 2013.

Формат: 135х200
Обим: 384 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-24-1

ПРЕДГОВОР

СТАРА ФИЗИКА

НАСТАНАК ФИЗИКЕ КАО НАУКЕ

ФИЗИКА КАО ФИЛОСОФИЈА ПРИРОДЕ

ФИЗИКА КАО МЕШАНА НАУКА

ЕМПИРИЈСКА ЗНАЊА ИЗ ФИЗИКЕ

ФИЗИКА У ВИЗАНТИЈИ

НАУКА И ПРАВОСЛАВЉЕ

ХРИСТИЈАНИЗОВАЊЕ ФИЗИКЕ (Белешке уз Шестоднев Василија Великог)

НЕКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ РАЗВОЈА НАУКЕ У ВИЗАНТИЈИ

ИЗВОРИ ЗА ФИЗИКУ У ВИЗАНТИЈИ

ФИЗИКА У ВИЗАНТИЈИ (Нацрт)

ФИЗИКА КОД СРБА

ФИЗИКА КОД СРБА

ДОДАЦИ

ДАН ФИЗИЧКОГ ФАКУЛТЕТА

УПОРЕДНИ ИНТЕРВЈУ

Белешка о објављеним текстовима

ПРЕДГОВОР

Књига Стара физика и физика код Срба на неки начин је пандан мојој ранијој књизи Философија на истоку Европе (Бео­град, 2002). Под старом физиком разумевамо пре-модерну физику, ону која је постојала пре такозване научне револуције у XVII веку, када је настала нова (модерна) физика. Наслов књиге сугерише да ће се на наредним страницама говорити о матичном току физике од њеног настанка све до ренесансе, укључујући и њу, као и о једном споредном рукавцу ове науке код нашег народа. Намера је, међутим, да се проследи историја старе физике у антици и средњем веку, са посебним нагласком на развоју физике у Византији, а потом да се, бар у нацрту, прикаже целовит развој физике код Срба, од првих упознавања са њом до шездесетих година прошлог века. Пошто је физика рођена у Старој Грчкој и својим главним током континуирано наставила да се негује у Риму, Византији, код Арапа и на латинском Западу, да би се једним од многобројних рукаваца развијала и код Срба, садржина књиге бар делимично оправдава наслов. Кажемо делимично, јер се сасвим изоставља матични ток ренесансне физике на Западу, која је такође сегмент старе физике.

Историју физике ваља започети чињеницом да је Аристотел основао физику као дисциплину. Он ју је први дефинисао и у светлу те дефиниције сагледао да је она грчки изум и да је као философирање о природи још са Талесом започела свој живот. Физика је као грана теоријске философије потом негована у антици и у средњем веку, када је била познатија под именом философија природе (philosophia naturalis).

Постојале су у старини још две врсте знања за које Аристотел иначе није држао да спадају у физику или другу теоријску философију (прва је била теологика, а трећа математика) па нису биле ни обухваћене тим називом, а за које су модерни историчари физике с разлогом склони да их уврсте у физику. Једна су теоријске, а друга емпиријске врсте. (У стандардним историјским прегледима физике све три поменуте врсте знања су помешане, из чега се онда не види шта се у одређеној историјској епохи мислило под физиком, и које врсте знања су се у њу убрајала, а које не.) 

Поменута теоријска знања тицала су се небеских тела, светлости и тежине тела. Реч је о математичким теоријама кретања небеских тела, геометријским аспектима светлости и тежинâ тéла. Не само Аристотел, него нико у антици то није убрајао у физику, јер је овај термин, искован у аристотеловској радионици, био резервисан за философију природе. Као називи наведених врста знања коришћени су други термини. Знање о кретањима небеских тела називало се астрономија, учење о светлости добило je име оптика, а о тежинама тела механика. Њима бисмо могли придружити и хармонику, математичку теорију музике, која је обухватала и она знања која бисмо данас убрајали у акустику, физичку науку о звуку. Све наведене науке су се још у антици издвојиле као самосталне науке. И Аристотел их је убрајао у науку, али не у физику, него их је смештао негде између физике и математике, мада ближе математици. За њега су оне биле нека врста математичких наука. Због тог интермедијерног положаја између физике и математике Тома Аквински, Аристотелов средњовековни поштовалац, назвао их је средње науке (scientia media).

Математичке науке о природи имају питагоровску клицу која је плодно проклијала у Платоновом истраживању природе. Сам Платон истраживању природе није дао посебан назив, као што уосталом није користио ни посебне називе за истраживање светлости и тежина тела. Само је за кретање небеских тела користио име астрономија. То што Платон није користио одређене називе за ове врсте знања и што их Аристотел није убрајао у физику не значи да ми то не можемо чинити. Платон се залагао за математичко истраживање природе, при чему је математика имала начелну улогу. Аристотел пак није био против сваке примене математике у физици, он је само одрицао да је математика надређена физици у истраживању природе и стога математичке науке о природи није убрајао у физику.

Платон је први увео разлику између науке и философије, и ова се темељила на разлици разума од ума. Науке су разумске, а философија је умска. Он је у дијалогу Држава изричито именовао четири науке, и све су биле математичке: аритметика, геометрија, астрономија и хармоника (математичка теорија музике). Прве две од наведених наука биле су чисто математичке, док су друге две биле нека врста примењене математике. Да је располагао називом физика и да је имао свест о њеном домену, он би свакако своја математичка истраживања природе означио тим термином и придружио их напред побројаним математичким наукама. Али то није био случај, тако да ће једино наведене четири математичке науке – којима ће Боетије касније, на размеђу антике и средњег века, дати обухватан назив quadrivium – остати део образовног процеса у антици и средњем веку. Ту нису улазиле механика и оптика. Математичке науке о природи, где уз астрономију и једним делом хармонику спадају и механика и оптика, у средњем веку су, према аристотеловском кључу, како је већ речено, добиле назив средње науке и разликовале су се од тадашње физике. Али у кључу модерне физике, која је по својој суштини математичка, ми ове средње науке можемо назвати физиком, а Платона симболички узети за њиховог утемељивача.

Емпиријске врсте су пак она знања која су људи стицали још од времена пре него што је физика и била конституисана као дисциплина. То су знања из физике која су људи почели сакупљати и „пре физике“, али их налазимо и касније, изван горе назначена два главна тока. Као пример наведимо расправу Epistola de magnete Петра Перегрина Марикура из 1269. Ми ћемо их се само овлаш дотаћи и усредсредићемо се на два основна тока старе физике након њеног настанка: један је физика као философија природе (аристотеловска линија) а други је физика као средња наука (платоновска математичка линија). Није нам намера да у том приказу претерано залазимо у појединости, него само да укажемо на континуитет ова два основна тока развоја старе физике, философског и научног, која су текла упоредо, мада је било и повремених међусобних преплитања и мешања. Стога овде нећемо наићи на раније непознате чињенице којих иначе није било у већ постојећим историјским прегледима физике. Новина нашег поступка је у одвојеним приказима, с једне стране, философске физике (философије природе), који је додуше развијенији и детаљнији него што је то иначе обичај у историјама физике, и, с друге стране, средњонаучне физике, при чему морамо имати на уму да се ова потоња током читаве антике и средњег века заправо није ни звала физиком.

Посебно смо обратили пажњу на физику у Византији. То смо учинили из два разлога. Први је тај што је после пада Западног Римског царства под варваре у V веку у латинском делу Европе практично дошло до прекида са традицијом грчке физике за наредних седам векова. У Византији су, међутим, не само сачувани текстови античке физике него су настављена и истраживања, уз неке значајне резултате. Посредством Византије традицију грчке физике преузели су Арапи, који су такође дали властити допринос овој дисциплини, и пренели је латинском Западу у XII веку. Тиме је обезбеђен континуитет истраживања у физици током раног средњег века, када је на Западу настао прекид. Други је тај што су се Срби упознали са физиком преко превода византијских рукописа на словенски језик. Нажалост, истраживања физике у Византији, ако изузмемо најранији период, још увек нису довољно одмакла, тако да овај одељак књиге није нека синтеза досадашњих истраживања него садржи неколико наших засебних радова, од којих се тек у последњем даје нацрт могућег историјског приказа физике у овој средњовековној држави.

Истраживања историје физике код Срба такође до сада нису много одмакла, мада постоји неколико краћих синтетичких прегледа појединих сегмената целокупног развоја. Наша скица, рађена на основу постојећих приказа одређених сегмената развоја физике код Срба као и властитих истраживања, први је покушај целовитог прегледа, од почетних упознавања са физиком у средњем веку до укључивања у светске токове оснивањем Института за физику у Винчи 1948, који од 1953. носи назив Институт за нуклеарне науке. Приповест се прекида годином 1961. Те године је, с једне стране, основан Институт за физику, сада смештен на обали Дунава у Земуну, који означава нову етапу развоја физике код нас јер је покривао и она подручја физике која се нису истраживала у Винчи, а, с друге стране, почео је да ради ПМФ у Новом Саду, тако да се од тада физика почиње студирати и у другим универзитетским центрима у Србији. Посебно ваља истаћи да је одељак „Физика код Срба у средњем веку“ пионирски јер се до сада нико од историчара физике код Срба није бавио тим временским периодом. Слично би се могло казати и за главнину наредног одељка („Физика код Срба изван Турске“), јер су досадашњи писци прегледа физике код нас говорили само о војвођанским Србима, а превиђали су дубровачке Србе. И у осталим одељцима овог прегледа физике код Срба има појединости којих нема у ранијим прегледима. Овај одељак књиге су у целини прочитали и дали драгоцене критичке примедбе професори Иван Аничин и Ђуро Крмпотић, на чему им се веома захваљујем.

У Додатку се појављују два текста документарног карактера. Један је моје образложење предлога датума за Дан Физичког факултета Универзитета у Београду, а други је упоредни интервју који сам 1989. урадио са професорима Звонком Марићем и Федором Хербутом, нашим истакнутим теоријским физичарима, о винчанским почецима и даљем развоју теоријске физике код нас. Оба прилога, дакле, тичу се физике код Срба, али се као документи издвајају у засебан одељак.

Посебно се захваљујем професору Слободану Жуњићу, без чије пријатељске подршке ова књига се још увек не би појавила. Такође се захваљујем уреднику издавачке куће „Отачник“ Благоју Пантелићу на прихватању рукописа у оквиру своје философске библиотеке и труду око графичког изгледа књиге. И не на последњем месту, захваљујем се колегиници Биљани Радовановић на корисним примедбама и подршци током рада на књизи.

У Београду,

августа 2013.