Пређи на главни садржај

Слободан Жуњић: Филозофија и постмодерност




Година издања: 2013.
Формат: 135х200
Обим: 512 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-18-0



САДРЖАЈ


ПРЕДГОВОР: МОДЕРНА И ТРАДИЦИЈА УМНОСТИ

I ФИЛОЗОФСКО ОСВЕШЋИВАЊЕ МОДЕРНЕ
ОБРАСЦИ И ВИЗУЕЛИЗАЦИЈЕ МОДЕРНЕ СУБЈЕКТИВНОСТИ
ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНА МЕТОДА РАЗМОТРЕНА НА ПРИМЕРУ ПРОСТОРА И ВРЕМЕНА
ШТА ЈЕ НОУМЕНАЛНО У КАНТОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ?
ДУХ НОВИЈЕ ФИЛОЗОФИЈЕ (ОД ХЕГЕЛА ДО НИЧЕА)
ФИЛОЗОФИЈА ИСТОРИЈЕ ИЗМЕЂУ АПРИОРИЗМА И РЕЛАТИВИЗМА
ИСТОРИЈСКА СВЕСТ И НАЧЕЛО УМНОСТИ
КРАЈ ФИЛОЗОФИЈЕ КАО ДОВРШЕЊЕ МЕТАФИЗИКЕ

II ПОСТМОДЕРНО ПОРИЦАЊЕ УМА
ПРОБЛЕМ РАЦИОНАЛНОСТИ
НЕПОВЕРЕЊЕ У МОЋ УМА
ХАЈДЕГЕР И ПОСТМОДЕРНА
ЦЕЛИНА И ОПШТОСТ
МОДЕЛИ ПОСТМОДЕРНОГ ЗАБОРАВЉАЊА
Постмодерна идеја

III КРИЗА ФИЛОЗОФИЈЕ И КРИЗА ВРЕМЕНА
САВРЕМЕНА ФИЛОЗОФИЈА И ПАРАДИГМА СУБЈЕКТИВНОСТИ
ЈЕЗИЧКИ ОБРТ
Модерност савремене филозофије
МОДЕРНО ОСЕЋАЊЕ КРИЗЕ
ФИЛОЗОФИЈА И АНГАЖМАН
СТАЊЕ НАШЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

 


ПРЕДГОВОР: МОДЕРНА И ТРАДИЦИЈА УМНОСТИ

Ми смо потпуно уверени – и у томе лежи наш petitio principii – да је друш­твена слобода неодвојива од про­свећене мисли.
Хоркхајмер и Адорно
У истину, нема развода између филозофије и живота.
Симон де Бовоар

I
Списи сабрани у овом тому представљају други део јединствене књиге о односу филозофије и нашег „постмодерног“ доба, а тај однос се изражава и у самом наслову Филозофија и постмодерност, односно умност и савременост. Као што редослед појмова у овом наслову наговештава, у књизи се, за разлику од првог тома (Модерност и филозофија, Плато, Београд 2009), тежиште разматрања премешта са испитивања систематског устројства модерног друштва на устројство модерне филозофске мисли, која том времену одговара, пропитује га или га описује. Док је први том био посвећен историјској реконструкцији настанка (пост) модерне и начелном разматрању њеног устројства, овај се више бави њеним кризним стањем у фази позног капитализма и информатичког друштва, префињене експлоатације и скривеног подређивања. Промишљање модерне као једне епохе, разматрање њеног настанка и устројства, те феноменологија њених сфера и унутрашње динамике, уступају овде, следствено томе, место разматрању њеног кризног склопа, који непосредно провоцира филозофску мисао одређујући тако, унутар услова позног капитализма, теме и приступе постмодерне филозофије у њеном савременом издању.
Оквир разматрања и даље одређује темељни и увелико кризни склоп (пост) модерне, али се криза савременог друштва не испољава само у облику кризе подсистема (инфлације, незапослености, популационе експлозије и недостатка енергије), којима се баве савремене друштвене науке, већ и као криза идентитета, важећих парадигми субјективности и рационалности, смисла уопште или значења као таквих. Као што је Лакан добро приметио, (пост) модерна друштва доводе до стапања сублимишућег его идеала и репресивног супер-ега, чиме се уједно објашњава и пораст неуроза и слабљење патерналистичких представа као стабилизујућег друштвеног чиниоца. За разлику од традиционалних друштава, у којима је појединац јасно знао шта је и ко је, у (пост) модерним друштвима долази до антиномичног судара културног прогреса и болести услед двоструке функције оца: идентификације и симболизације. О том аспекту модерног доба, филозофија не може избећи да каже своју реч, јер се он непосредно тиче и одлучује њен статус у садашњости и њен задатак у будућности. Криза универзалности, општих теорија, појма целине, умности, мета-теоријског дискурса, јединства теорије и праксе, јесте и њена криза, од које она може побећи само заборављањем властите форме и стања.
Филозофија се данас само виртуелно може одвојити од своје друштвене основе, чије примерено разумевање захтева више од некада уобичајеног историјског приступа, који је давао опште координате развоја идеја. То више није довољно – потребно је филозофски артикулисати како се та друштвеност конституише као вид субјективности, односно како она чини наше „Ја“. Постмодерност се, наиме, у свом друштвеном утемељењу мора разумевати на институционалном нивоу и нивоу система, али промене које уводе модерне институције у свом односу према систему се непосредно преплићу са животом појединаца, обликовањем сопства и филозофским напором разумевања повесног догађања. С обзиром на преусмеравање фокуса на интелектуални аспект (пост) модерне, њени кризни облици се у чланцима из овог тома не испитују толико у свом друштвено-историјском основу, већ првенствено уколико се односе на стање духа и филозофску ситуацију данас код нас и у свету. Уместо о проблемима модерног друштва, који су инспирисали филозофију у првим столећима модерне, овде је стога поглавито реч о филозофским проблемима, који ничу из филозофске ауторефлексије о пређеном мисаоном путу од рационалистичке филозофије и филозофије субјективности преко немачког идеализма, просвећености и филозофије историје, све до критичке теорије, фундаменталне онтологије, структурализма и савремених расправа о односу модерне и постмодерне.
Наравно, развој постмодерне филозофије се не може потпуно раздвојити од развоја саме модерне, која наставља да храни модерну филозофију новим изазовима, дефинишући на тај начин не само њене теме већ и задатке савременог мишљења који одатле проистичу. Доба раздруживања, фрагментаризације, специјализације, разликовања, мноштвености – објективни склоп распада, оне расцепљености сфера која је према Хегелу била извор потребе за филозофијом, а коју Хабермас слави као диференцијацију, постаје сада један од главних мотива даљег развоја. За наше доба је више карактеристичан растројени супер-Его него ауторитарна личност коју су франкфуртовци диjагностификовали на највишем стадијуму литералног капитализма, који је породио фашизам као своју обману. Промене кроз које пролази наше време никако нису могле оставити филозофију недирнутом и непромењеном у самом њеном језгру, у избору и наглашавању одређених питања, у обликовању њене унутрашње садржине. На крају крајева, филозофија је увек била, како је то Хабермас елиптично изразио, одређена нечим другим што је заправо она сама, наиме, друштвена пракса која одређује себе саму. Стога није изненађујуће што се текуће технолошке иновације, све већа дигитализација комуникација, разни облици симулације реалности, инсистирање на мултикултуралности, успостављање политеизма вредности у практичној сфери, процват Новог доба у духовном животу, те пропратне промене стила живота, већ дуго исказују у различитим видовима оспоравања и само-оспоравања филозофије, од неопрагматизма и конзерватизма до релативизма и постмодернизма.
Национализам и тероризам, односно глобализам и интервенционизам, представљају само најновије теме и изазове за филозофију као мисао свога времена, а она је то непрекидно била од Хегелове филозофије повести до савременог марксизма и онога што долази после њега. Од када се јавило то „Ново сунце нашег доба“, а свет постављен на своју главу (умност), пословична сова филозофије није имала времена да чека „сумрак дана“ и распад постојеће стварности, него је стално морала да свет посматра у непрекидном превирању настојећи ипак да, у смислу славне Хегелове фигуре, разабере његове постојане или нове ликове. Иако више не ниче из прошле младости и животности једног света, већ из његове непрестане самообнове, филозофија задржава исти задатак критичке рефлексије у односу на њега. Само тако она може бити најартикулисанија свест епохе, па стога њено ограђивање од онога што се догађа изван ње излази не само на абдикацију промишљања властитог времена, већ и на одустајање од властитог позива, то јест на самоодрицање од свог захвата.

II
Главни изазов савременој филозофији јесте текуће оспоравање рационалности и унутрашње повезаности ума са тежњама за ослобођењем и праведним друштвом. Услед пораза реалног социјализма и еманципаторских покрета, раширила се сумња не само у могућност рационалног устројства друштва, већ и у оправданост таквих пројеката обједињавања. Да ли је данас јединство ума могуће само у формалном смислу, као што верује Хабермас, или оно још увек може бити мишљено садржајно, као комбинација форме и садржине? Ја верујем у моћ ума, у могућност рационализације људског света, у хумани лик рационалности, која није само инструментална већ како практична тако и експресивна, како изражајна тако и показна. Слажем се, наравно, са аутокритиком критичке теорије друштва да повесна рационалност више не може проистицати из појединачне свести индивидуалног или групног субјекта историје, односно израз заједничког одушевљења маса. Са контекстуалистима признајем да је ум по својој природи историчан, да је он увек ум у извесном друштвеном склопу, да је неизбежно одређен нашом телесношћу једнако као и нашом језичношћу, те да стога није ни једноставан, ни себи сасвим прозиран, односно транспарентан као да је рођен од своје мајке. Али зато што тежи целовитој теоријској и друштвеној синтези он није нужно тоталитаран, таман и неухватљив.
Умност, та „ружа у крсту садашњости“, није у противречности са рефлексивним преузимањем културних традиција, религијских идеала и естетског узора искуства на највишем нивоу пражњења. Управо супротно, тоталитарно одбацивање умности (такозвана неограничена критика ума) лишава нас јединог средства којим се могу отклонити последице његовог извитоперавања. Уопштавање вредности, универзализовање норми људског делања може ићи скупа са прогресивним растом индивидуалности уколико ум остаје начело људског самоорганизовања у историји, односно уколико ум постаје практичан и као такав делотворан у животу. Ја се залажем за рационалност која се историјски развија и употпуњава, не за вечне норме рационалности у смислу philosophiae perennis, већ за начела умности која полазе (мада са њима не завршавају) од трансценденталних услова дискурзивности (Апел) и неприсилне комуникације равноправних (Хабермас). У том смислу се разумевање епохе може остварити преко идејног заснивања у теорији рационалности, која је развијена у традицији критичке филозофије, а која се практикује као умна критика ограничености историјског развоја у датим условима.
Без појма умности и теорије субјективности, није могуће критички приступити разматрању разних испољавања духа епохе с обзиром на оно што би људска историја могла и требало да буде. Пошто је такав приступ доведен у питање управо у савременој филозофији, у првом плану мојих написа се налази критика ума и постмодерни изазов субјект-филозофији, те одговори на ове изазове у облику реконструкције филозофије субјективности и рационалности. Картезијанска парадигма усамљеног субјекта је одређивала модерну филозофију све до XIX века, када она бива замењена новим значењима. Методички солипсизам је био оквир размишљања чак и за практичну филозофију Канта, јер дуалност ума и жеље јесте само други облик дуализма духа и тела, односно духовности и телесности. Монолошка парадигма је била уздрмана тек онда када је Хегел показао историјски и друштвени карактер људске свести, односно како она бива одређена људским деловањем.
Маркс је отишао корак даље разоткривањем форми свести као облика друштвене репродукције, док је Дарвин повезао људску врсту са остатком природе као њен интегрални део. Ниче и Фројд су довршили десублимацију духа заснивајући свест на несвесном духа, док је историзам томе додао културну условљеност категорија мишљења као продужетак нашег категоријалног захвата. Логички позитивизам и феноменологија су на кратко обновили картезијански појам свести и субјекта, али је он оборен хајдегeрoвском критиком која је указала на прожетoст свести светом, витгенштајновском обрадом, која је открила језичку посредованост, те коначно постструктуралистичком исказном формом, која је открила другост у самом средишту сопства. Сумрак субјективности је био и упозорење филозофима да немају никакву посебну улогу у свету, те да се могу дичити само свештеничком праксом у сфери културе, која им преостаје као једино уточиште (Рорти).
После почетне еуфорије због обарања субјекта, данас постаје јасно да нам је у филозофији уместо његовог одбацивања потребна његова рехабилитација и очување. Сасвим конкретно говорећи, уместо одбацивања традиционалних појмова теорије, умности (логоса), субјекта, рефлексије и критике, ми треба да испитамо шта је из наслеђа класичне мисли и традиције субјективности и даље одрживо, стварно потребно, па можда чак и неопходно. Поготово уколико још држимо до еманципаторских тежњи, које увек подразумевају само-одношење субјективности као основу по којој онa искључено показује како се постојеће може претворити у универзални тоталитет, који се у самом себи диференцира, расипа и троши.
Ревалоризација традиције субјективности је утолико прешнија потреба што се сада увиђа да је са напуштањем субјект-парадигме филозофија напустила и идеју аутономије, а она је једна од најважнијих тековина модерне као епохе. Процес губитка аутономије је започео онда када је Кантова аутономна воља сведена на пуку вољу за вољом, а довршен је у пост-структуралистичком хипостазирању система као последње фазе филозофије. Ако се аутономни субјект не управља према датим условима у свом делању, већ жели пуку форму закона, онда то излази на вољу за вољом, то јест, Ниче постаје логична последица Канта. Кантов формализам је замењен престабилираном хармонијом, лукавством ума, производним снагама, владавином система, несвесним и другим инстанцама, које треба да уклоне субјект из филозофије и теоријског мишљења, а тиме и основне вредности хуманистичке традиције.
Ја не верујем да се улога филозофије данас састоји само у томе да херменеутички посредује између датих форми живота и стално напредујућег експертског знања како би се олакшало функционисање система и ублажио раскорак између свакодневне праксе и њених испољавања. Слажем се са Хабермасом да „управо у размаху извесности научног знања свет живота постаје непрозиран и отуђен“, те да он стога потребује разјашњавање и тумачење која морају да иду линијом другачијих хтења. По својој дијалошкој структури (устројству), која неизбежно рефлектује позицију другог лица, филозофија јесте потенцијални објединитељ когнитивне перспективе трећег лица и интерпретативне перспективе првог лица.
Али филозофија може и мора да буде нешто више од популаризације научног знања и артикулације религиозних надања у датим условима помањкања смисла. Она још увек има незаменљиву улогу у формулисању великих теорија, разумевању целине, одређивању праваца развоја, не најпосле у критици отуђења и постварења, владајућих склопова моћи и тенденција које заправо угрожавају свет живота. Велики задатак филозофије, која не жели да буде само технички сервис науке и владајућих идеологија, остаје стога обавеза да буде критичка свест свога времена бар исто толико колико и градитељица смисла који ће се показати или бити показан. Филозофија, како је ја разумевам, јесте у складу са тим својеврсна синтеза теоријског, интерпретативног и практично-критичког држања у целини свог исказивања.

III
Иако наступа критички према традицији, филозофија је заправо облик унутрашњег присвајања традиције, којим се традиција прихвата изнутра. „Критичко присвајање традиције захтева, наравно, да се природна самониклост наслеђа превазиђе у медијуму дискурса (при чему је особеност критике њена двострука функција да оне претензије на важење које се не могу задовољити дискурзивно задовољи или критиком идеологије или аналитички, раздвајајући на тај начин историјска ограничења наслеђа од његових семантичких потенцијала за изградњу универзалистичке културе).“ Присвојени културни садржаји задржавају своју делотворну снагу у новом времену осигуравајући тако континуитет повести преко које појединци и групе успостављају свој трајни идентитет. Обављајући валоризацију прошлости, филозофија критичком и дијалошком компонентом превладава супротност херменеутичког и натуралистичког приступа повесној стварности. Она сама није инкарнирана мудрост времена, која може на час понудити одговоре на сва питања што нас муче као појединце и групе, али она, постављајући јаке захтеве за истинитошћу и исправношћу критичког разматрања стварности, помаже да се та питања (и могући одговори) боље разумеју у свом неизбежно повесном склопу.
Филозофија није данас мање потребна него у време индустријске револуције и великих политичких преокрета, који су настојали да филозофске идеје претворе у стварност, односно повесни тоталитет. Филозофија није само чувар те слободарске традиције већ и једина одбрана против снага постварења, које стално јачају на таласу узнапредовале технологије производње и управљања. Бесконачни процес специјализације и диференцијације ушао је у „фазу симулације и подвостручавања реалности“, која, услед суптилних облика манипулације и поробљавања, изискује данас филозофски напор још више него почетком XIX века, када је Хегел раздвајање друштвених сфера схватио као извор филозофског impetusa за обједињавањем растављених спојева. Због своје езотеричности и специјализовања, наука није способна да обједини сфере смисла и практичног живота у целини животописа појединих људи. Ако филозофија игнорише потребу људи за сврхом и осмишљавањем света живота, једини излаз може бити религија, премда она у савременом рашчлањавању света више не успева да понуди уверљиве замисли о месту друштвеног поретка у целокупној слици космоса.
Наравно, филозофија не може свој задатак испунити простим обнављањем метафизике једног или спекулативног система умности, јер овај потоњи, уместо синтезе, поништава стварне разлике баш као што је метафизичко Jедно некада усисавало све видове појединачности. Саставне компоненте целине треба поново рашчланити и спознати у њиховом склопу који одређује универзалне услове репродукције живота, а не одбацити идеју уједињавања. Данас је све то теже постићи него у време мајстора мислилаца, који су напрезањем личне генијалности успевали да дају синоптички преглед целокупног света.
Друштвена стварност је, међутим, постала стоструко сложенија, а политичко померање ка десници, које задобија различите форме (монархизам, десни либерализам, патријархализам, ауторитарни национализам, фундамента­лизам), данас прети да зацементира подвојености као нормално стање друштвености. Најорганизованије политичке снаге данашњице јесу, не случајно, неоконзервативна и популистичка десница, које свему дају своју боју. После моралног краха блеризма и клинтонизма, на сцену су ступили проамерички конзервативци типа Берлусконија, Меркелове и Саркозија који отворено штите интересе великог капитала. Левица је у свету сведена на академске четврти или фосилизоване режиме, а у Србији лева идеја постоји само у главама неколицине скрајнутих интелектуалаца (ситуација се однедавно променила у Француској и Србији).
Ова дијагноза се односи и на стање филозофског духа, јер, као што су говорили немачки интелектуалци, дух по природи ствари „стоји с лева“, дакле не с десне стране. Од тога како схватамо однос филозофије и повести (друштва) зависи како ћемо схватити интелектуалну слободу и одговорност властитог делања. Ако признамо да повест има одређено устројство и умност, јасно је да ће наша слобода и одговорност, бар негативно, бити одређени увидима у однос стварности и филозофије. Стога није могуће обновити леву алтернативу у политици и филозофији мимо довођења до свести нашег времена, односно та коалиција ће своју уверљивост задобити тек онда када обе стране пусте своје духове да проговоре о нашем добу отворено и пријатељски.

IV
Иако настојим да се кроз све мéне политичких превирања постојано одупрем олакој политизацији филозофије, то не значи да заговарам добровољно филозофско слепило у односу на оно што се догађа изван филозофије као изазов за њу. Таква врста суспензије филозофског опажања неминовно би осакатила њену властиту рефлексију, јер драматичне промене код нас и у свету током последњих деценија нису могле остати без одјека у филозофији и савременој теорији друштва као облик рефлексије у односу на њу. У ствари, говорити тек о извесном одјеку на филозофску свест времена, јесте свакако вид еуфемистичког ублажавања учинка тога што се увек догађа са филозофијом у њеном односу са праксом (дакле, један understatement), који не води довољно рачуна о широком дејству не-филозофских чинилаца на филозофију.
Читалац ће се лако уверити да је за мене филозофирање не само производ одређеног друштвено-историјског склопа него и напор да се тај склоп разуме, доведе до појма и спозна у свом темељном извору и устројству. Потреба за разумевањем јесте исконска људска потреба, која се може задовољити само у одређеном времену као део тога доба. Признајем, дакле, да филозофију у јаком смислу схватам као филозофију времена и филозофију о времену, а то значи као напор да се мисли властита епоха у њеном повесном кретању и изазовима. Филозофија остварује свест времена, доводећи епоху до самосвести без које филозофија не би била то што јесте. Без те рефлексије ниједно време не може бити епоха, већ само некакав ток, природно протицање догађаја. Филозофија времена, временска филозофија, филозофија бременита временом, то су само неке од синтагми које описују унутрашњу везу филозофије и њеног времена.
Филозофија не може изаћи из свог времена осим преко појма, не реално, јер изван времена нема кретања као таквог. То не значи да је филозофија просто релативна у односу на своје време, контингентни производ и пуки израз свога времена, већ само то да она задобија своје разумевање историјски с обзиром на своје време. Хегел је први дошао до те епохалне свести изводећи је из начела субјективности као основе људског света. Он је увидео да је историја медијум развоја истине, односно да је само језгро истине временско, како је то изразилa огромна плејада његових поштовалаца. То није био подвиг само Хегелове властите мисли већ и постигнуће читаве епохе, која кроз рефлексију заправо производи услове властите репродукције. Од тада нашу епоху дефинише ауто-рефлексија по којој је она заправо епоха повесности, повест доведена до свести, свест уздигнута до критичког разлучивања своје основе.
Иако не верујем да су историја филозофије и историја света обједињени у јединственом светском духу, ја ипак хеуристички прихватам Хегелов увид да је суштина тог односа стварности и мишљења развој свести као повести. Циљ филозофског промишљања епохе није свођење света на претпостављени идентитет стварности и мишљења, већ пре свега указивање на многострукост унутрашњих разликовања, која чине суштину нашег (модерног) доба. Промишљање епохе се на страницама које следе не изводи на основу некакве објективистичке филозофије историје, која наводно спознаје неумољиве законе друштвено-историјског развоја (то је била својеврсна metaphysica specialis дијалектичког материјализма), али се оно не одриче настојања да се разаберу стварне тенденције друштвеног кретања у њиховој објективној основи која их онда образлаже. Основни оквир разматрања чини констелација епохалне свести, коју филозофија треба и једино може да изгради, констелација модерности из које не можемо искочити, а желимо да утичемо на њен правац, те иманентна рационалност нашег света, која је одговорна како за његову величину тако и за његове темељне недостатности.
Настојање да се мисли властито време није исто што и претензија да се читава епоха политички или духовно захвати у некој врсти просте формуле или затвореног система који би све одређивао унапред као такво. Овом проблемском склопу се не приступа у опијеном јединству филозофије и политике, односно свести и реалности, али се разматрање врши са нескривеним интересом за демаскирање идеологије и постојећих форми потчињавања. Становиште са кога се баца поглед на време јесте становиште просветитељског хуманизма, који афирмише постигнућа модерне (насупрот пре-модерни и пост-модерни), али ову и даље притиска да остане верна свом имплицитном пројекту ослобођења онако како је он био формулисан још у XIX веку.
Општа питања рационалности и важења, универзалности филозофских судова и моралних норми, природа и границе умности, улога ума у филозофији и улога филозофије у њеном одржању, не могу се, наравно, издвојити из оквира двосмислене дијалектике просветитељства, која показује људску цену историјског прогреса и његову другу, тамну страну која све оставља у мраку. Без обзира што сам свестан овог дијалектичког биланса, ја остајем у уверењу да се о проблемима модерне и њеним основним темама може размишљати с ону страну наивног оптимизма и мрзовољног песимизма, дакле, без јефтиног сентиментализма и резигнације, мимо скептицизма и догматизма, а против циничне свести, која зна само да ствари стоје рђаво, али не и да оне не морају да буду такве.
Премда писани различитим поводима и у различито време, овде сабрани текстови исказују јединствено схватање филозофије, које је инспирисало мој целокупни теоријски рад и практични ангажман током протеклих деценија. У том смислу ова књига изражава мој филозофски credo боље и више него многи од мојих ранијих радова, чак и ако су они били тематски строжије конципирани, јер су овде разрађену позицију претпостављали у интерпретацији класичног филозофског наслеђа од антике до модерне, али је нису изричито развијали. У сваком случају, без обзира на различиту форму исказивања и различите временске поводе настанка, текстови сабрани у овој књизи свакако следе једну исту основну критичку линију филозофирања која се ослања на традицију модерне умности у низу њених разноликих облика.
У том смислу ова књига није само комплементарна са мојим претходно објављеним полемичким интервенцијама у временском простору наше новије филозофије, већ им она заправо пружа неопходно теоријско-практично заснивање. Док се полемичка књига критички усредсређује на главна кретања у нашој савременој филозофији током последњих деценија интелектуалних превирања и сукобљавања на „терену“, књига о духовној ситуацији епохе даје шири појмовно-повесни склоп времена у оквиру кога треба ситуирати посебне феномене, друштвене или интелектуалне, као и обезбедити полазиште из кога се једино може разумети становиште критичара. Ако се тражи најмањи заједнички именитељ те позиције онда би се он могао најпре исказати као тежња да се превлада не само миопијска оптика наше академске филозофије, већ и идеолошка позадина њене текуће праксе одређена том њеном оптичком невољом.

Кингстон, Род Ајленд
мај 2008. године

Коментари

Популарни постови са овог блога

Иван А. Иљин: Основе хришћанске културе

Година издања: 2014.
Формат: 130х200
Обим: 96 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-25-8

Предговор Основе хришћанске културе (прев. Н. Узелац)
1. Криза савремене културе
2. Проблем хришћанске културе
3. Прави пут
4. Основе хришћанске културе
5. О прихватању света
6. Култура и Црква
7. О хришћанском национализму
Закључак

Прилог
И. А. Иљин, Култура без срца (прев. Р. Божић)

Аутор о себи
И. А. Иљин, Шта да радимо? [Писмо о себи] (прев. Н. Узелац)


Александар Шмеман ЕВХАРИСТИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ

Година издања: 2011.
Формат: 135х200.
Обим: 224 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-16-6


Садржај:
Предговор приређивача
Литургијско богословље, богословље Литургије и литургијска обнова
Свете тајне – православно излагање
Литургијска духовност светих тајни
Пост и Литургија – записи о литургијском богословљу
Жртвовање и богослужење
Монашка Литургија, Црква и Царство
Евхаристија
Богословље и Евхаристија
Литургија и богословље
Богословље и литургијско предање
Литургија и есхатологија
Лазар Нешић: Евхаристијско богословље Александра Шмемана

Предговор приређивача


Уколико постоји личност, чије је целокупно богословско стваралаштво и читав живот обележен Евхаристијом Цркве, онда то засигурно јесте блажени отац Александар Шмеман. Управо из тог разлога, наслов зборника Евхаристијско богословље, који потиче од приређивача, на најбољи начин изражава централну мисао коју овде сакупљени чланци и студије експлицитно изражавају: Евхаристија јесте центар, смисао и само биће живота Цркве, хришћана и живота целокупн…

Саша Радоичић: Православље и ГМО

Година издања: 2015.
Формат: 130х200.
Обим: 200 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-31-9



САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР (Еп. Иринеј Добријевић) 7
I. УВОД 11
1.1. Тема рада 11
1.2. Методологија рада 15
II. ЕКОЛОГИЈА КАО РЕЛИГИЈСКО ПИТАЊЕ 17
2.1. Хришћанство и однос према животној средини 18
2.1.1. Учење католичке цркве о животној средини 23
2.1.2. Учење Православне цркве о животној средини 27
III. ГМО – ГЕНЕТСКИ
МОДИФИКОВАНИ ОРГАНИЗМИ 31
IV. МОНСАНТО 35
4.1. Монсанто о себи 35
4.2. Други о Монсанту 43
V. ЗЕЛЕНА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ 50
VI. ГМО ИСКУСТВА 55
6.1. Индија: Семе самоубиства 56
6.2. Канада: Случај Персија Шмајсера (Percy Schmeiser) 64
6.3. САД: Случај Виктора Бовмана (Victor Bowman) 67
6.4. Аргентина: Република соје 72
6.5. Мексико 76
6.6. Кина 78
VII. ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМИ ВЕЗАНИ ЗА ГМО 81
7.1. Патентирање живота 81
7.2. Биопиратерија 84
7.2.1. Анализа случаја: басмати пиринач 87
VIII. ГМО И МОНОТЕИСТИЧКЕ
ВЕРСКЕ ТРАДИЦИЈЕ 96
8.1. Јудаизам 97
8.2. Ислам 106
8.2.1. Ислам и храна: Дозво…