Јован Мајендорф: Брак – православна перспектива
Година издања: 2012.
Формат: 135х200.
Обим: 160 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-21-0
БРАК – ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА
Увод
I Јудеизам и Нови Завет
II Рана Црква и римско право
III Брак као света тајна или „тајна“
IV Брак и Евхаристија
V Чин венчања као издвојен обред
VI Савремени обред заручења
VII Чин венчања
VIII Литургијска упутства
IX Други брак
X Услови за (ступање у) брак
XI „Мешовити“ бракови
XII Развод брака
XIII Породица и њено планирање
XIV Абортус
XV Ожењено свештенство
XVI Брак, целибат и монашки живот
XVII Закључна реч
Appendix I – Нови Завет
1. Васкрсење мења смисао брака
2. Развод
3. Христос својим присуством указује почаст браку
4. Брак као „тајна“
5. Поновно ступање удових у брак
Appendix II – Црквено предање
1. Св. Јован Златоусти, Беседа двадесета на [Павлову посланицу] Ефесцима
Смисао љубави
Христос је волео више
Шта је истинска лепота?
Новац квари
Ништа не може да буде боље
Други брак је уступак
Мала Црква
„Лично моје“ – проклети израз
Поука о љубави
2. Св. Климент Александријски
Брак и целибат
Освећење тела и душе
Одговорно очинство
Живећи целибатно, може се живети и неодговорно
Appendix III – Канонско право
1. Брак је частан
2. Јединство вере као предуслов
3. Одвраћање од накнадних бракова
4. Поновно ступање у брак после развода условљено је епитимијом
5. Ожењено свештенство
6. Свештеницима и њиховим женама није дозвољено поновно ступање у брак
7. Чланови клира не могу ступити у брак после рукоположења
8. Неожењени епископи
9. Благослов Цркве је законски обавезан
Appendix IV – Литургијско предање
Брак и свето причешће према Св. Симеону Солунском (+1420)
ХРИШЋАНСКИ БРАК У ВИЗАНТИЈИ: КАНОНСКО И ЛИТУРГИЈСКО ПРЕДАЊЕ
Увод
I Дисциплина древног канонског предања
II. Литургијско предање
Закључак
ПОРЕДАК СВЕТЕ ТАЈНЕ БРАКА
Мноштво радова на ову тему написали су римокатолици, протестанти, психолози, психоаналитичари, социолози и канонисти. Масовни медији се у наше време активно баве питањима сексуалне природе човека. Јавно се дискутује о стварима о којима се у пуританским круговима ранијих генерација није чак ни у интими говорило. Општеприхваћено је да су Фројд и Јунг револуционари, не само по питању сексуалне етике, него су утицали и на сâмо наше поимање људске природе. У међувремену је и Римокатоличка црква усвојила дискутабилне ставове, као што је потпуна забрана „вештачке“ контроле рађања (као да је лако утврдити јасну разлику између „вештачке“ и „природне“ контрацепције). Заправо, криза створена у римокатоличком свету папском енцикликом Humanae vitae тиче се и питања контроле рађања и философије брака и брачне одговорности. Потребно је све ово сагледати из православне перспективе и дати одговоре.
Сви ови проблеми у вези са браком и сексуалношћу, које су произвели горе наведени догађаји, излазе из оквира ауторове компетенције и обима рада. Бавићемо се само питањем брака као свете тајне, не залазећи у поље психологије, физиологије и социологије. Но, аутор сматра да православно поимање свете тајне брака јесте једини одржив хришћански став према многим питањима која се данас постављају. Ово схватање јасно се разликује од оних традиционално преовладавајућих у западном хришћанству, стога, оно може понудити различиту полазну основу за практична решења.
Сам појам брака као свете тајне има за претпоставку да човек није биће са искључиво физиолошким, психолошким и социјалним функцијама, већ да је становник Царства Божијег, тј. да је читав његов живот – а посебно одлучујући моменти – окренут ка вечним вредностима и самом Богу.
Ово суштинско животно питање се код православних хришћана најбоље остварује у Евхаристији. Евхаристија или Божанска Литургија је тренутак и место у којима је хришћанину дато да схвати ко је. У Евхаристији Царство Божије – чији је житељ постао Крштењем – постаје му директно доступно путем сопствених духовних чула. Божанска Литургија заправо почиње возгласом: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. У Литургији Црква као конкретна заједница људи престаје бити људска организација и постаје истинска „Црква Божија“. Тада сам Христос предводи сабрање и оно се преображава у Тело Његово. Овим се уклањају све препреке између конкретних историјских догађаја и вечности. Право назначење брака као свете тајне постаје разумљиво унутар оквира евхаристијске Божанске Литургије.
У нашој савременој пракси веза између брака и Евхаристије није нам сасвим очигледна. На брак најпре гледамо као на личну или породичну ствар. Он може да буде благословен у Цркви и тако да добије утешну потврду законитости и светости, али његов однос са Литургијом Цркве многима од нас остаје нејасан. Чин венчања нема очигледну везу са Евхаристијом и само узак круг позваних рођака и пријатеља учествује у њему. Међутим, као што ћемо настојати да покажемо у овом раду, немогуће је разумети новозаветно учење о браку или доследну праксу Православне Цркве без сагледавања хришћанског брака у контексту Евхаристије. Евхаристија и дисциплина коју наше заједничарење у Евхаристији претпоставља је кључ за објашњење хришћанског става према „црквеном браку“, као и према оним браковима који су били или су и даље закључени изван Цркве. Многи практични проблеми са којима се суочавамо потичу од неразумевања ове основне повезаности брака са Евхаристијом.
Потребно је појашњење ако се намеравамо суочити са одговорношћу у нашем савременом секуларном друштву и ако желимо дати артикулисан православни одговор на изазове данашњице. Заправо, „евхаристијско“ поимање брака јасно илуструје основну хришћанску тврдњу о човеку – да је икона Божија, предодређен да учествује у самом божанском животу. Психолози и социолози, на темељу својих појединачних поља истраживања, могу досегнути предукус ове истине, али не и њену пуноћу. Хришћанско искуство, у којем је „Бог постао човек, да би човек постао Бог“ (Св. Атанасије Александријски), довољно је смело да потврди истину. Хришћански брак такође изражава ову истину.
Литургијске и историјске чињенице поменуте у овом раду добро су познате; наш задатак је да сами извучемо потребне закључке и покушамо да установимо образац према којем би савремени хришћани поново формирали свест о основном значењу брака.
Формат: 135х200.
Обим: 160 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-21-0
БРАК – ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА
Увод
I Јудеизам и Нови Завет
II Рана Црква и римско право
III Брак као света тајна или „тајна“
IV Брак и Евхаристија
V Чин венчања као издвојен обред
VI Савремени обред заручења
VII Чин венчања
VIII Литургијска упутства
IX Други брак
X Услови за (ступање у) брак
XI „Мешовити“ бракови
XII Развод брака
XIII Породица и њено планирање
XIV Абортус
XV Ожењено свештенство
XVI Брак, целибат и монашки живот
XVII Закључна реч
Appendix I – Нови Завет
1. Васкрсење мења смисао брака
2. Развод
3. Христос својим присуством указује почаст браку
4. Брак као „тајна“
5. Поновно ступање удових у брак
Appendix II – Црквено предање
1. Св. Јован Златоусти, Беседа двадесета на [Павлову посланицу] Ефесцима
Смисао љубави
Христос је волео више
Шта је истинска лепота?
Новац квари
Ништа не може да буде боље
Други брак је уступак
Мала Црква
„Лично моје“ – проклети израз
Поука о љубави
2. Св. Климент Александријски
Брак и целибат
Освећење тела и душе
Одговорно очинство
Живећи целибатно, може се живети и неодговорно
Appendix III – Канонско право
1. Брак је частан
2. Јединство вере као предуслов
3. Одвраћање од накнадних бракова
4. Поновно ступање у брак после развода условљено је епитимијом
5. Ожењено свештенство
6. Свештеницима и њиховим женама није дозвољено поновно ступање у брак
7. Чланови клира не могу ступити у брак после рукоположења
8. Неожењени епископи
9. Благослов Цркве је законски обавезан
Appendix IV – Литургијско предање
Брак и свето причешће према Св. Симеону Солунском (+1420)
ХРИШЋАНСКИ БРАК У ВИЗАНТИЈИ: КАНОНСКО И ЛИТУРГИЈСКО ПРЕДАЊЕ
Увод
I Дисциплина древног канонског предања
II. Литургијско предање
Закључак
ПОРЕДАК СВЕТЕ ТАЈНЕ БРАКА
Увод
Сви православни катихизиси и приручници брак дефинишу као „свету тајну“ или „тајну“ Цркве. Ова дефиниција на први поглед делује необично; у брак ступају и православни и неправославни, атеисти, читаве генерације људи којима је појам „свете тајне“ потпуно непознат. Човек се рађа, ступа у брак, рађа децу и умире. То су закони природе, које је Бог установио и благословио. Међутим, Црква нарочито издваја брак. Посебан благослов који се дарује мушкарцу и жени који ступају у брак назива се „светом тајном“. Зашто?Мноштво радова на ову тему написали су римокатолици, протестанти, психолози, психоаналитичари, социолози и канонисти. Масовни медији се у наше време активно баве питањима сексуалне природе човека. Јавно се дискутује о стварима о којима се у пуританским круговима ранијих генерација није чак ни у интими говорило. Општеприхваћено је да су Фројд и Јунг револуционари, не само по питању сексуалне етике, него су утицали и на сâмо наше поимање људске природе. У међувремену је и Римокатоличка црква усвојила дискутабилне ставове, као што је потпуна забрана „вештачке“ контроле рађања (као да је лако утврдити јасну разлику између „вештачке“ и „природне“ контрацепције). Заправо, криза створена у римокатоличком свету папском енцикликом Humanae vitae тиче се и питања контроле рађања и философије брака и брачне одговорности. Потребно је све ово сагледати из православне перспективе и дати одговоре.
Сви ови проблеми у вези са браком и сексуалношћу, које су произвели горе наведени догађаји, излазе из оквира ауторове компетенције и обима рада. Бавићемо се само питањем брака као свете тајне, не залазећи у поље психологије, физиологије и социологије. Но, аутор сматра да православно поимање свете тајне брака јесте једини одржив хришћански став према многим питањима која се данас постављају. Ово схватање јасно се разликује од оних традиционално преовладавајућих у западном хришћанству, стога, оно може понудити различиту полазну основу за практична решења.
Сам појам брака као свете тајне има за претпоставку да човек није биће са искључиво физиолошким, психолошким и социјалним функцијама, већ да је становник Царства Божијег, тј. да је читав његов живот – а посебно одлучујући моменти – окренут ка вечним вредностима и самом Богу.
Ово суштинско животно питање се код православних хришћана најбоље остварује у Евхаристији. Евхаристија или Божанска Литургија је тренутак и место у којима је хришћанину дато да схвати ко је. У Евхаристији Царство Божије – чији је житељ постао Крштењем – постаје му директно доступно путем сопствених духовних чула. Божанска Литургија заправо почиње возгласом: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“. У Литургији Црква као конкретна заједница људи престаје бити људска организација и постаје истинска „Црква Божија“. Тада сам Христос предводи сабрање и оно се преображава у Тело Његово. Овим се уклањају све препреке између конкретних историјских догађаја и вечности. Право назначење брака као свете тајне постаје разумљиво унутар оквира евхаристијске Божанске Литургије.
У нашој савременој пракси веза између брака и Евхаристије није нам сасвим очигледна. На брак најпре гледамо као на личну или породичну ствар. Он може да буде благословен у Цркви и тако да добије утешну потврду законитости и светости, али његов однос са Литургијом Цркве многима од нас остаје нејасан. Чин венчања нема очигледну везу са Евхаристијом и само узак круг позваних рођака и пријатеља учествује у њему. Међутим, као што ћемо настојати да покажемо у овом раду, немогуће је разумети новозаветно учење о браку или доследну праксу Православне Цркве без сагледавања хришћанског брака у контексту Евхаристије. Евхаристија и дисциплина коју наше заједничарење у Евхаристији претпоставља је кључ за објашњење хришћанског става према „црквеном браку“, као и према оним браковима који су били или су и даље закључени изван Цркве. Многи практични проблеми са којима се суочавамо потичу од неразумевања ове основне повезаности брака са Евхаристијом.
Потребно је појашњење ако се намеравамо суочити са одговорношћу у нашем савременом секуларном друштву и ако желимо дати артикулисан православни одговор на изазове данашњице. Заправо, „евхаристијско“ поимање брака јасно илуструје основну хришћанску тврдњу о човеку – да је икона Божија, предодређен да учествује у самом божанском животу. Психолози и социолози, на темељу својих појединачних поља истраживања, могу досегнути предукус ове истине, али не и њену пуноћу. Хришћанско искуство, у којем је „Бог постао човек, да би човек постао Бог“ (Св. Атанасије Александријски), довољно је смело да потврди истину. Хришћански брак такође изражава ову истину.
Литургијске и историјске чињенице поменуте у овом раду добро су познате; наш задатак је да сами извучемо потребне закључке и покушамо да установимо образац према којем би савремени хришћани поново формирали свест о основном значењу брака.
Коментари
Постави коментар