Први превод са сиријског на српски језик

Интервју дат патријаршијском "Православљу" (бр. 1046)

Мр Небојша Тумара, координатор за верску наставу у Епархији сремској, једини је са ових простора који се активно бави истраживањем сиријске духовности. Ових дана је из штампе изашао његов превод са сиријског књиге Учење апостола Адаја, што представља први превод неког дела са сиријског на савремени српски језик. Овај несумњиво значајан догађај за историју православне духовности у Србији користимо за разговор с њим.

Иначе, господин Тумара је, после студија етнологије и теологије у Београду, наставио своје стручно усавршавање на Хебрејском универзитету у Израелу и Академији Св. Владимира у Њујорку. Тренутно ради докторску дисертацију на Православном богословском факултету у Београду; члан је редакције Отачника, часописа за светоотачку праксу и теорију, активно пише и преводи са неколико савремених и класичних језика.

Господине Тумара, пре него што нам нешто више кажете о свом преводу са сиријског језика Учење Апостола Адаја, можете нешто рећи о вашим студијама сиријске патристичке традиције. Како је до њих дошло, пошто се оне у нашој средини ни на који начин не спроводе? Чак и понеки преводи сиријских писаца које имамо на српском, раде се на основу грчког или неког савременог језика. Стога је чудно да се неко уопште определи за истраживање једне недоступне области духовности, као што је у нашем случају сиријска.

– Са сиријским језиком и књижевношћу сам се први пут сусрео током студирања на Катедри за Библију Хебрејског универзитета у Јерусалиму, где сам сиријски језик изучавао у светлу текстуалног критицизма библијског текста и ране библијске егзегезе. Потом, током студија на Семинару Св. Владимира у Њујорку, тема са којом сам магистрирао односила се на једног од првих писаца сиријске књижевности – Афраата. Током студирања у Америци, сиријски сам изучавао на јерменском Семинару Св. Нерсеса, који се налазио у непосредној близини Семинара Св. Владимира да бих потом учествовао на пројекту под именом Древни хришћански коментари, који је покренуо Дру Универзитет из Њу Џерсија, где сам био задужен за сиријски језик.

Свестан сам чињенице да су сиријске студије код нас потпуно запостављене, те сам, делом из тог разлога, одлучио да моју докторску тезу на Богословском факултету посветим изучавању и преводу једног великана сиријске духовности – Св. Јефрема Сирина.

Можете нам рећи, будући да је област Вашег интересовања нашим читаоцима непознаница, у чему се огледа важност сиријског језика? Која дела су уопште сачувана на овом језику? Где се данас, и да ли се уопште говори овим језиком?

– Сиријски језик спада у групу семитских језика. Он представља дијалект тзв. средњег арамејског који се говорио у граду Едеси и његовој околини у првом веку хришћанске ере, и језик који је постао језик хришћанске мисије од Мале Азије па све до данашње државе Керала у Јужној Индији и Источне Кине. Овај језик је био мост којим су дела грчке философије, медицине и науке дошла у арапски језик, а одатле, преко маварске Шпаније, до западног света. Овај језик данас представља литургијски језик две оријенталне Цркве, Асирске цркве истока (која се обично погрешно назива и несторијанска) и Сиријске православне цркве, која је познатија под именом јаковитска или монофизитска црква. Донекле, сиријски језик је и литургијски језик маронитске цркве, али је он уступио место арапском језику.

Не можемо рећи да је сиријски језик само мртав литургијски језик, будући да се овај језик користи као књижевни, поготово међу православним Сиријцима, а у манастирској школи Мор Габријел у Тур Абдину, у данашњој југоисточној Турској, ово је језик комуникације. Штавише, данас смо сведоци својеврсне ренесансе сиријског језика, поготово међу Сиријцима у дијаспори, који преводе класике на овај језик, штампају новине итд.

Сиријски језик је важно помагало у неколико области теолошких наука. У библијским студијама, сиријски је важан због Пешито верзије Старог и Новог завета, иако, морамо признати, сиријски превод Старог завета није за текстуалну критику старозаветног текста толико важан као септуагинтална текстуална традиција, будући да најстарији преводи старозаветних књига на сиријски језик потичу из првог века нове ере, тј. из периода када је масоретска традиција већ била установљена. Поред Пешито верзије, постоји и Сирохексапла, која представља превод Оригеновог септуагинталног текста из Хексапле. Тако да је ова верзија важна што се тиче проучавања септуагинталне текстуалне традиције.

Што се тиче текста Новог завета, морамо напоменути да постоји неколико сиријских новозаветних превода. Познато је да је првобитно сиријска Црква користила хармонију Јеванђеља односно Татијанов Дијатесарион, и да је и сам св. Јефрем Сирин своје коментаре базирао на овом тексту. Даље, врло важан је и текст тзв. старосиријоског превода који је остао сачуван у два манускрипта: Куретонијев и Синаитикус, који заједно са старолатинским представљају најстарије преводе грчког текста. По свему судећи, класични, Пешито текст Новога завета представља ревизију старосиријског текста која је спроведена негде у петом веку. Ова ревизија је везана за име епископа Равуле, којег сам поменуо и у уводу превода Учење Апостола Адаја, а са којим је православна струја у Едеси знатно ојачала. Да не улазимо даље у проблематику сиријских превода Новог завета, важно је напоменути да постоје још неколико превода, тачније ревизија новозаветног текста, где сви они служе као важан извор у реконструкцији оног што називамо форлаге првобитног грчког текста.

Што се студија патрологије тиче, велики број превода патристичке литературе остао је сачуван једино на сиријском језику. Можемо поменути Тумачење Јовановог Јеванђеља Теодора Мопсуестијског, Коментар на Луку од св. Кирила Александријског, затим дела Евагрија Понтијског итд. Великани православне традиције, као св. Јефрем и Исак Сирин, такође су писали на овом језику.

За литургичаре, сиријска традиција може да понуди најстарије Литургије које су и данас у употреби: Источно-сиријску Литургију св. Адаја и св. Марија. Ту је и велики број анафора сачуваних у западносиријској традицији. Даље, не треба занемарити ни утицај сиријске литургијске поезије на литурије византијске традиције.

Сиријски језик је од интереса и за оне који се баве упоредним истраживањем религије, пошто је на овом језику сачуван број гностичких списа као и оних који се баве магијом, алхемијом, астрологијом, тумачењем снова итд.

Реците нешто више о структури саме књиге коју сте приредили? И које су то теме којима се она бави?

– Учење Апостола Адаја је двојезично издање, где српски текст прати упоредо сиријски текст. Књига поседује увод, именски регистар као и одабрану библиографију.

Учење Апостола Адаја или Doctrina Addai, како је ова књига позната у научном свету, представља дело анонимног писца настало почетком петог века. Ово дело приповеда како је Хришћанство дошло у град Едесу. Краљ Авгар, који је у делу представљен као владар Едесе, боловао је од неке болести којој је узалуд тражио лека. Преко једног од својих службеника, краљ је послао писмо Господу, за којег је чуо да у Палестини лечи болесне. Господ је отпоздравио краља са речима да ће после вазнесења на небо послати једног од својих ученика који ће донети лек који краљ тражи. Ученик којем је Господ, по писцу дела, наменио ову мисију, био је апостол Адај, којег Јевсевије Кесаријски поистовећује са Тадејом, једним од седамдесет и два апостола. Апостол Адај је дошао у Едесу, излечио краља Авгара и установио прву Цркву, износећи правилно исповедање хришћанске вере. Треба приментити да је легенда о краљу Авгару и његовој преписци са Господом била врло популарна у раној Цркви. Јевсевије Кесаријски је први који доноси сведочанство о размени писама између Господа и краља Абгара, тврдећи, слично писцу овог дела, да се оба ова писма могу наћи у архиви града Едесе.

Писац дела се само користи овом легендом, као и легендом о проналажењу Часног крста, како би приказао апостолско порекло Хришћанства у граду Едеси и изнео оно што сматра исправним исповедањем хришћанске вере. Из тог разлога, говор апостола Адаја је препун догматских изјава преко којих он исповеда никејску веру афирмишући Господа као Сина Божјег.

У уводу превода, детаљно сам анализирао оно о чему учи апостол Адај, у исто време разматрајући став писца према престоном граду Риму, Јеврејима и паганима.

Долазак Хришћанства међу народе који су се служили сиријским језиком је посебно питање. Можемо закључити, пре свега блиским читањем Афраата, да је јеврејски фактор имао значајну улогу што се тиче хришћанске мисије у овом делу света. И у самом делу Doctrina Addai провејава амбивалентан став према Јеврејима иако су они, углавном, негативно представљени. По свему судећи, Хришћанство које је дошло у Едесу, град који је, не заборавимо, што се културе тиче, представљао мешавину народа, језика и религија, било Хришћанство које ће касније од стране православне струје бити окарактерисано као јеретичко. Тако, Учење Апостола Адаја представља неку врсту пропаганде православне струје, која настоји да град Едесу представи као град који поседује неискварену апостолску веру и који чува највеће светиње Хришћанства.

У којој мери је сама књига значајна за развој православне духовности у Србији?

– Књига је значајна пре свега за оне који се баве историјом ране Цркве, као и за оне који ће, бавећи се учењем сиријског језика, имати прилику да оргинал пореде са преводом. Православна Црква обично себе назива источном. Драго ми је што сам овом приликом представио Хришћанство које је на неки начин источно од истока, и чија богата традиција и неоптерећеност проблематиком (која је карактеристична за латинско и грчко говорно подручје), доноси пред нас једну запостављену хришћанску традицију, која својим богатством и искуством никако не заостаје иза две горепоменуте.

На крају, да ли у оквиру Богословског друштва Отачник планирате и даље бављење сиријском традицијом?

– Надам се да је овај превод најава једне плодне сарадње, где ће се у двојезичким издањима представити најзначајнија дела сиријске патрологије. У последњем броју часописа Отачник, превео сам један део Афраатових приказа. Жеља ми је да преведем целокупно дело овог првог познатог писца сиријске патрологије. Оно, иако не представља врхунац теолошке мисли на сиријском језику, у сваком случају је од значаја, будући да нам представља приказ Хришћанства које је било семитско и које је опстајало у семитском окружењу, водећи жустру полемику са јеврејском популацијом тога времена. Даље, коментари св. Јефрема на Књигу Постања и Излазак, као и његове мемре – химне о Рају, дела су која су, заједно са најзанимљивијим фрагментима св. Исака Сирина, свакако патролошка литература која би била занимљива за српске читаоце. Издавање ових дела свакако зависи од финансијске потпоре државних институција, наше Цркве и појединаца, те их све овом приликом позивам да куповином књига и донацијама потпомогну рад. Ако ми дозволите, искористио бих ову прилику да захвалим Његовом Преосвештенству Епископу сремском Василију, под чијим благословом сам и превео ово дело, и који је био први који је овај превод прочитао. Као и редакцији Отачника, која је препознала значај сиријске традиције и активно учествује у реализацији мојих истраживања те области.

Разговор водила Славица ЛАЗИЋ