недеља, 09. новембар 2014.

Слободан Жуњић: Парерга - из српске и јужнословенске филозофије

Година издања: 2014.
Формат: 135х200.
Обим: 274 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-26-5


Садржај

УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ У СРБА   5

ЛОГИЧКИ ДИЈАГРАМИ У СРПСКИМ

СРЕДЊОВЕКОВНИМ РУКОПИСИМА  13

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ И ЕНГЛЕСКИ МОРАЛИЗАМ  57

ПОВРАТАК ДИМИТРИЈА МАТИЋА  75

ПЕТРОНИЈЕВИЋЕВИ ИСТОРИЈСКО-ФИЛОЗОФСКИ СПИСИ 108

ФИЛОЗОФИЈА У СРБИЈИ 139

LA PHILOSOPHIE EN YOUGOSLAVIE 224

ДЕСЕТ ГОДИНА РАДА ИНСТИТУТА ЗА ФИЛОЗОФИЈУ 254

СРПСКА ФИЛОЗОФСКА ДРУШТВА 268

ИЗВОРНИЦИ 271

субота, 08. новембар 2014.

Илија Марић: Између метафизике и дијалектике

Година издања: 2014.
Формат: 135х200.
Обим: 296 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-27-2






Садржај
ПРЕДГОВОР   5

БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ   9
БРАНИСЛАВ ПЕТРОНИЈЕВИЋ
О АНТИЧКОЈ ФИЛОСОФИЈИ  11

КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ  37
УКЛАЊАЊЕ КСЕНИЈЕ АТАНАСИЈЕВИЋ
СА БЕОГРАДСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА  39
КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ
О СРПСКИМ МИСЛИОЦИМА  58
ЈУГОСОЛОВЕНСКИ МИСЛИОЦИ
КСЕНИЈЕ АТАНАСИЈЕВИЋ  80
КСЕНИЈА АТАНАСИЈЕВИЋ
И АНТИЧКА ФИЛОСОФИЈА  98

СИМА МАРКОВИЋ 121
МАРКОВИЋЕВО РАЗУМЕВАЊЕ ФИЛОСОФИЈЕ 123
ФИЛОСОФСКО ТУМАЧЕЊЕ
ТЕОРИЈЕ РЕЛАТИВНОСТИ 147

ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ 163
ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ
ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА И МАРКСИЗАМ 165
ДУШАН НЕДЕЉКОВИЋ О ХЕРАКЛИТУ 194
НЕДЕЉКОВИЋЕВА ПРЕДАВАЊА
О КИНЕСКОЈ ФИЛОСОФИЈИ 218

ДОДАЦИ 241
О ИСТРАЖИВАЊИМА
СРПСКЕ СРЕДЊОВЕКОВНЕ ФИЛОСОФИЈЕ 243
ФИХТЕ КОД СРБА У XIX ВЕКУ 268

Подаци о објављеним текстовима 291




ПРЕДГОВОР
Радови сакупљени у овој књизи настајали су у протеклих десетак година и организовани су по узору на моју ранију књигу Философска делта (Београд, 2009). И овде је, наиме, реч о четири савремена српска философа, при чему се усредсређујемо на онај сегмент њихове стваралачке активности који је знатним делом временски ситуиран у раздобље између два светска рата. Реч је о метафизичару Браниславу Петронијевићу и његовој врсној ученици Ксенији Атанасијевић, с једне стране, и дијалектичким материјалистима Сими Марковићу и Душану Недељковићу, с друге стране.
Бранислав Петронијевић је познат по свом анахроном настојању да изгради један метафизички систем по узору на рационалисте XVII века, као што је био Лајбниц. Његов метафизички систем, међутим, није оставио видног трага код нас и није нашао следбенике. Петронијевић је у нашој средини имао више утицаја као писац уџбеника из појединих философских дисциплина, посебно из историје философије, који су допринели ширењу философске културе и изван учионица факултета. Мада није имао амбицију да се бави историјом философије, он је у тој области, посебно кад је реч о античком периоду, објавио неколико истраживачких радова од којих су неки били примећени и на страни. У овде презентованом чланку бавимо се Петронијевићевим доприносом историји античке философије.
Петронијевић је био заслужан за подизање нивоа универзитетске наставе философије у Београду. Код њега су написане и одбрањене и прве домаће докторске дисертације из ове дисциплине. Једна од његових ученица и докторанада била је и Ксенија Атанасијевић, прва жена која је добила место доцента на Београдском универзитету. Она је убрзо по одбрани доктората и добијању доцентског места почела да се удаљава од начина философирања свог учитеља, који је до тада следила, и почела трагање за више „словенском“, нашом философијом. Била је и наш први специјалиста за античку философију, али је писала запажене радове и о другим раздобљима историје ове дисциплине. Овде ћемо посебну пажњу поклонити њеним истраживањима античке и националне мисли, као битном аспекту трагања за властитом философском позицијом која би била уједно и наша, словенска.
Социјалистичке и марксистичке идеје доспевале су до Срба још у XIX веку, али се марксистичка философија у ужем смислу почиње интензивније неговати тек између два светска рата. За то је посебно заслужан Сима Марковић, доктор математичких наука и закратко доцент Београдског универзитета, мада је свакако познатији као један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар. Он је између два рата био наш најзначајнији философ међу марксистима. Овде се бавимо генезом његовог занимања за марксистичку философију као и разумевањем исте, а онда и његовом философском интерпретацијом теорије релативности као револуционарне научне теорије.
Уопште, међу нашим комунистима између два светска рата мало је било философа од струке. Први такав је био Коча Поповић, који је студирао философију у Паризу и Франкфурту. Међутим, једини марксиста међу универзитетским професорима философије у том међуратном раздобљу био је Душан Недељковић. Али ни он то није био од почетка универзитетске каријере, него је то постао тек тридесетих година. О тој његовој еволуцији као и односу према античкој философији, посебно кинеској, пишемо у неколико радова посвећених овом недовољно истраженом философу, који ће играти важну и одређујућу улогу као професор Философског факултета у Београду непосредно после Другог светског рата.
У додатку књиге доносимо два рада из историје српске философије, који су тек посредно у вези са горе разматраним философима. На постојање средњовековне српске философије, која је део традиције европске философије и различита од народне мудрости, први је од наших философа указао Душан Недељковић. У овом прегледу досадашњих истраживања српске средњовековне философије, међутим, бавимо се доприносима не само наших историчара философије него и историчара књижевности. С друге стране, Бранислав Петронијевић је аутор првог засебног предавања о Фихтеу код нас које је записано и тако сачувано. Реч је о предавању на Београдском универзитету одржаном по свој прилици пре Првог светског рата. У раду о Фихтеовој философији код Срба у XIX веку истражујемо шта се о немачком мислиоцу знало и писало код нас пре Петронијевића.

У Београду,

јануара 2014.

Славица Лазић: Лицем к лицу - Одабрани разговори I

Година издања: 2014.
Формат: 130х200.
Обим: 336 стр.
Повез: тврде корице
Саиздавач: Бернар
ISBN 978-86-87057-28-9 (Отачник)
ISBN 978-86-87993-85-3 (Бернар)


Садржај
Предговор 9

Пред лицем цркве 11
Остајемо верни Христу
Aрхиепископ Јован Вранишковски 13
Не треба да се бојимо дијалога
Владика Игнатије Мидић 21
Своји на своме
Владика Јоаникије Мићовић 29
Светлост Будућег века суди и подстиче на одговорност
Владика Максим Васиљевић 38
Ко­со­во је наш Је­ру­са­лим
Владика Те­о­до­си­је Шибалић 45
Хришћанства нема изван Цркве
Проф. Радован Биговић 54
За српско богословље на светским језицима
Проф. Богдан Лубардић 62
Трагати за недореченим
Проф. Петар Јевремовић 74

Пред лицем политике 85
Вишевековно духовно сродство
Амбасадор Александар В. Конузин 87
Да ли је небрига, незнање или издаја
Проф. Смиљa Аврамов 94
О злочинима се све зна
Академик Драгољуб Живојиновић 101
Продаја Косова била би велеиздаја
Академик Василије Крестић 108
Косово – прва фаза Велике Албаније
Проф. Љубодраг Димић 117
Сачувати Косово као заветно опредељење
Проф. Слободан Антонић 124
Црква је истински духовни ауторитет
Проф. Ђорђе Вукадиновић 130
Клеро-усташки НДХ дух у Хрватској
Проф. Чедомир Антић 138

Пред лицем културе 147
За духовно узрастање је потребно време
Академик Светлана Велмар Јанковић 149
Косово је Србија од неба купила
Академик Матија Бећковић 156
Критика је потребна у сваком јавном деловању
Академик Предраг Палавестрa 164
Ја сам се родио у вери
Академик Љубомир Симовић 169
Нико не води рачуна о језику
Академик Иван Клајн 176
Трудом и борбом постиже се спасење
Љиљана Хабјановић-Ђуровић 185
Вера је дар од Бога за нашу мисију на земљи
Aкадемик Душан Ковачевић 196
Општељудско кроз национално и светосавско
Емир Кустурица 205
Бог је у сваком човеку
Љубиша Самарџић 218
Носим Христов крст
Бранислав Лечић 224

Пред лицем музике 231
Осећам Божију љубав
Јадранкa Јовановић 233
Вера је све у мом животу
Академик Исидорa Жебељан 240
Вера и уметност побеђују све разлике
Александар Сањa Илић 249
Вера и рокенрол иду заједно
Бора Ђорђевић 256
Православље и рокенрол
Зоран Костић Цане 266
Лепота аутентичне вековне традиције у нама
Звонимир Ђукић Ђуле 274
Људима треба љубав, вера и искрена осећања
Милан Ђурђевић 282

Пред лицем медицине 291
Ово је век зависности
Академик Владета Јеротић 293
Духовни живот је важан фактор оздрављења
Др Вера Трбић 302
Безусловна љубав постоји само у вери
Др Зоран Миливојевић 310
Зависност је излечива болест
Др Александaр Рамах 317
Угрожена су и деца са посебним потребама
Др Драган Вуканић 324

Благослов патријарха 329
Изводи из рецензија 331
О аутору 333


О књизи Лицем к лицу

Српска Православна Црква благосиља излазак књиге коју уважени читаоци имају пред собом, верујући и надајући се да ће осветљавање суштине хришћанске философије живота, којим се баве наведени сабеседници, дати корисне одговоре свима онима који живе сталним хришћанским подвигом бити у свету, а не бити од света, затим истраживачима који се баве историјом хришћанске културе, али и свима онима који једноставно трагају за вером у оваплоћеног Бога Логоса Спаситеља нашег Исуса Христа, коме Јединоме припада слава у векове који долазе.
Из благослова Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја

 „Разговори које је новинарка Славица А. Лазић водила десет година у Православљу са људима из различитих струка – од теолога и епископа Српске Православне Цркве, преко наших угледних историчара и научника, књижевника (песника и прозних писаца), па до позоришних и филмских величина у нашем јавном животу, као и са познатим спортистима – јединствени су међу бројним другим, објављеним и необјављеним „интервјуима“ људи из културе.
Ови разговори одликују се озбиљношћу и одговорношћу аутора, у смислу темељне и свестране припреме Славице Лазић пред заказаним сусретима са најразличитијим представницима из појединих струка. Оно што је, међутим, најважније и што треба запазити, то је заједничка основа у свим вођеним разговорима – а то су питања о личном ставу упитаних према религији, конкретно према српској православној хришћанској вери. У дискретно постављеним питањима Славице Лазић о оваквом личном ставу српских интелектуалаца према сопственој вери, као и њиховом односу према актуелном положају Српске Православне Цркве у нашем друштву, огледао се убедљиво, не само лични став према вери и Цркви самог аутора књиге, већ је у назначеним питањима (местимично добронамерно провокативним) дошла до изражаја и њена ненаметљива општа образованост, у којој се успешно мири вера и разум, теологија и философија, Црква и држава.“
Из рецензије Академика Владете Јеротића

Уважена новинарка, госпођа Славица Лазић, која је током више година, у разноликим медијима, водила занимљиве разговоре с многим истакнутим, пре свега српским, али и неким страним интелектуалцима, одлучила је да на разне стране расуте интервјуе сабере и објави у посебној књизи. Саговорници госпође Лазић били су истакнути српски писци, научници различитих профила, уметници, теолози, амбасадори, спортисти и друге познате личности различитог занимања.
Добар избор саговорника који су имали шта да кажу и поруче читаоцима и слушаоцима, да оцене догађаје, личности и време у којем смо живели и у којем живимо, који су умели да изразе своја страховања, да укажу на то шта је добро а шта не ваља у нашој држави и нашем друштву, служи данас као незаобилазно историјско сведочанство и о онима који су говорили и о ономе о чему су говорили. Стога ће књига Славице Лазић, која се својим питањима представила као веома обавештена, образована и упућена у бројне проблеме нашег времена, добро послужити свима који буду желели да се упознају с нашом недавном прошлошћу.
Из рецензије Академика Василија Крестића

Лицем к лицу Славице Лазић, није само антологија изузетних разговора са мудрим савременицима, интелектуалцима, свештеним лицима, философима, јавним личностима – она је и  бревијар утехе, памети, лепоте, вере и љубави... И док је велики део српске медијске јавности ишао у правцу  губљења сваког смисла, у тривију која често одлази у понор бесмисла, Славица је својим интервјуима од којих је саткана ова књига, доказала да није тачно да у данашње време нема ни памети ни вере ни мудрости ни интелектуалаца који се не одричу Бога.
„Чистима је све чисто“ – библијска је мисао која је саборно провачила Славичина питања представљајући нам тако нашу стварност, наше савременике у потпуно другом светлу у пуноћи љубави и чистоте...
Из рецензије Исидоре Бјелице



четвртак, 27. март 2014.

Илија Марић: Стара физика и физика код Срба



Година издања: 2013.

Формат: 135х200
Обим: 384 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-24-1


ПРЕДГОВОР

СТАРА ФИЗИКА
НАСТАНАК ФИЗИКЕ КАО НАУКЕ
ФИЗИКА КАО ФИЛОСОФИЈА ПРИРОДЕ
ФИЗИКА КАО МЕШАНА НАУКА
ЕМПИРИЈСКА ЗНАЊА ИЗ ФИЗИКЕ

ФИЗИКА У ВИЗАНТИЈИ
НАУКА И ПРАВОСЛАВЉЕ
ХРИСТИЈАНИЗОВАЊЕ ФИЗИКЕ (Белешке уз Шестоднев Василија Великог)
НЕКЕ ПРЕТПОСТАВКЕ РАЗВОЈА НАУКЕ У ВИЗАНТИЈИ
ИЗВОРИ ЗА ФИЗИКУ У ВИЗАНТИЈИ
ФИЗИКА У ВИЗАНТИЈИ (Нацрт)

ФИЗИКА КОД СРБА
ФИЗИКА КОД СРБА

ДОДАЦИ
ДАН ФИЗИЧКОГ ФАКУЛТЕТА
УПОРЕДНИ ИНТЕРВЈУ

Белешка о објављеним текстовима



ПРЕДГОВОР
Књига Стара физика и физика код Срба на неки начин је пандан мојој ранијој књизи Философија на истоку Европе (Бео­град, 2002). Под старом физиком разумевамо пре-модерну физику, ону која је постојала пре такозване научне револуције у XVII веку, када је настала нова (модерна) физика. Наслов књиге сугерише да ће се на наредним страницама говорити о матичном току физике од њеног настанка све до ренесансе, укључујући и њу, као и о једном споредном рукавцу ове науке код нашег народа. Намера је, међутим, да се проследи историја старе физике у антици и средњем веку, са посебним нагласком на развоју физике у Византији, а потом да се, бар у нацрту, прикаже целовит развој физике код Срба, од првих упознавања са њом до шездесетих година прошлог века. Пошто је физика рођена у Старој Грчкој и својим главним током континуирано наставила да се негује у Риму, Византији, код Арапа и на латинском Западу, да би се једним од многобројних рукаваца развијала и код Срба, садржина књиге бар делимично оправдава наслов. Кажемо делимично, јер се сасвим изоставља матични ток ренесансне физике на Западу, која је такође сегмент старе физике.
Историју физике ваља започети чињеницом да је Аристотел основао физику као дисциплину. Он ју је први дефинисао и у светлу те дефиниције сагледао да је она грчки изум и да је као философирање о природи још са Талесом започела свој живот. Физика је као грана теоријске философије потом негована у антици и у средњем веку, када је била познатија под именом философија природе (philosophia naturalis).
Постојале су у старини још две врсте знања за које Аристотел иначе није држао да спадају у физику или другу теоријску философију (прва је била теологика, а трећа математика) па нису биле ни обухваћене тим називом, а за које су модерни историчари физике с разлогом склони да их уврсте у физику. Једна су теоријске, а друга емпиријске врсте. (У стандардним историјским прегледима физике све три поменуте врсте знања су помешане, из чега се онда не види шта се у одређеној историјској епохи мислило под физиком, и које врсте знања су се у њу убрајала, а које не.) 
Поменута теоријска знања тицала су се небеских тела, светлости и тежине тела. Реч је о математичким теоријама кретања небеских тела, геометријским аспектима светлости и тежинâ тéла. Не само Аристотел, него нико у антици то није убрајао у физику, јер је овај термин, искован у аристотеловској радионици, био резервисан за философију природе. Као називи наведених врста знања коришћени су други термини. Знање о кретањима небеских тела називало се астрономија, учење о светлости добило je име оптика, а о тежинама тела механика. Њима бисмо могли придружити и хармонику, математичку теорију музике, која је обухватала и она знања која бисмо данас убрајали у акустику, физичку науку о звуку. Све наведене науке су се још у антици издвојиле као самосталне науке. И Аристотел их је убрајао у науку, али не у физику, него их је смештао негде између физике и математике, мада ближе математици. За њега су оне биле нека врста математичких наука. Због тог интермедијерног положаја између физике и математике Тома Аквински, Аристотелов средњовековни поштовалац, назвао их је средње науке (scientia media).
Математичке науке о природи имају питагоровску клицу која је плодно проклијала у Платоновом истраживању природе. Сам Платон истраживању природе није дао посебан назив, као што уосталом није користио ни посебне називе за истраживање светлости и тежина тела. Само је за кретање небеских тела користио име астрономија. То што Платон није користио одређене називе за ове врсте знања и што их Аристотел није убрајао у физику не значи да ми то не можемо чинити. Платон се залагао за математичко истраживање природе, при чему је математика имала начелну улогу. Аристотел пак није био против сваке примене математике у физици, он је само одрицао да је математика надређена физици у истраживању природе и стога математичке науке о природи није убрајао у физику.
Платон је први увео разлику између науке и философије, и ова се темељила на разлици разума од ума. Науке су разумске, а философија је умска. Он је у дијалогу Држава изричито именовао четири науке, и све су биле математичке: аритметика, геометрија, астрономија и хармоника (математичка теорија музике). Прве две од наведених наука биле су чисто математичке, док су друге две биле нека врста примењене математике. Да је располагао називом физика и да је имао свест о њеном домену, он би свакако своја математичка истраживања природе означио тим термином и придружио их напред побројаним математичким наукама. Али то није био случај, тако да ће једино наведене четири математичке науке – којима ће Боетије касније, на размеђу антике и средњег века, дати обухватан назив quadrivium – остати део образовног процеса у антици и средњем веку. Ту нису улазиле механика и оптика. Математичке науке о природи, где уз астрономију и једним делом хармонику спадају и механика и оптика, у средњем веку су, према аристотеловском кључу, како је већ речено, добиле назив средње науке и разликовале су се од тадашње физике. Али у кључу модерне физике, која је по својој суштини математичка, ми ове средње науке можемо назвати физиком, а Платона симболички узети за њиховог утемељивача.
Емпиријске врсте су пак она знања која су људи стицали још од времена пре него што је физика и била конституисана као дисциплина. То су знања из физике која су људи почели сакупљати и „пре физике“, али их налазимо и касније, изван горе назначена два главна тока. Као пример наведимо расправу Epistola de magnete Петра Перегрина Марикура из 1269. Ми ћемо их се само овлаш дотаћи и усредсредићемо се на два основна тока старе физике након њеног настанка: један је физика као философија природе (аристотеловска линија) а други је физика као средња наука (платоновска математичка линија). Није нам намера да у том приказу претерано залазимо у појединости, него само да укажемо на континуитет ова два основна тока развоја старе физике, философског и научног, која су текла упоредо, мада је било и повремених међусобних преплитања и мешања. Стога овде нећемо наићи на раније непознате чињенице којих иначе није било у већ постојећим историјским прегледима физике. Новина нашег поступка је у одвојеним приказима, с једне стране, философске физике (философије природе), који је додуше развијенији и детаљнији него што је то иначе обичај у историјама физике, и, с друге стране, средњонаучне физике, при чему морамо имати на уму да се ова потоња током читаве антике и средњег века заправо није ни звала физиком.
Посебно смо обратили пажњу на физику у Византији. То смо учинили из два разлога. Први је тај што је после пада Западног Римског царства под варваре у V веку у латинском делу Европе практично дошло до прекида са традицијом грчке физике за наредних седам векова. У Византији су, међутим, не само сачувани текстови античке физике него су настављена и истраживања, уз неке значајне резултате. Посредством Византије традицију грчке физике преузели су Арапи, који су такође дали властити допринос овој дисциплини, и пренели је латинском Западу у XII веку. Тиме је обезбеђен континуитет истраживања у физици током раног средњег века, када је на Западу настао прекид. Други је тај што су се Срби упознали са физиком преко превода византијских рукописа на словенски језик. Нажалост, истраживања физике у Византији, ако изузмемо најранији период, још увек нису довољно одмакла, тако да овај одељак књиге није нека синтеза досадашњих истраживања него садржи неколико наших засебних радова, од којих се тек у последњем даје нацрт могућег историјског приказа физике у овој средњовековној држави.
Истраживања историје физике код Срба такође до сада нису много одмакла, мада постоји неколико краћих синтетичких прегледа појединих сегмената целокупног развоја. Наша скица, рађена на основу постојећих приказа одређених сегмената развоја физике код Срба као и властитих истраживања, први је покушај целовитог прегледа, од почетних упознавања са физиком у средњем веку до укључивања у светске токове оснивањем Института за физику у Винчи 1948, који од 1953. носи назив Институт за нуклеарне науке. Приповест се прекида годином 1961. Те године је, с једне стране, основан Институт за физику, сада смештен на обали Дунава у Земуну, који означава нову етапу развоја физике код нас јер је покривао и она подручја физике која се нису истраживала у Винчи, а, с друге стране, почео је да ради ПМФ у Новом Саду, тако да се од тада физика почиње студирати и у другим универзитетским центрима у Србији. Посебно ваља истаћи да је одељак „Физика код Срба у средњем веку“ пионирски јер се до сада нико од историчара физике код Срба није бавио тим временским периодом. Слично би се могло казати и за главнину наредног одељка („Физика код Срба изван Турске“), јер су досадашњи писци прегледа физике код нас говорили само о војвођанским Србима, а превиђали су дубровачке Србе. И у осталим одељцима овог прегледа физике код Срба има појединости којих нема у ранијим прегледима. Овај одељак књиге су у целини прочитали и дали драгоцене критичке примедбе професори Иван Аничин и Ђуро Крмпотић, на чему им се веома захваљујем.
У Додатку се појављују два текста документарног карактера. Један је моје образложење предлога датума за Дан Физичког факултета Универзитета у Београду, а други је упоредни интервју који сам 1989. урадио са професорима Звонком Марићем и Федором Хербутом, нашим истакнутим теоријским физичарима, о винчанским почецима и даљем развоју теоријске физике код нас. Оба прилога, дакле, тичу се физике код Срба, али се као документи издвајају у засебан одељак.
Посебно се захваљујем професору Слободану Жуњићу, без чије пријатељске подршке ова књига се још увек не би појавила. Такође се захваљујем уреднику издавачке куће „Отачник“ Благоју Пантелићу на прихватању рукописа у оквиру своје философске библиотеке и труду око графичког изгледа књиге. И не на последњем месту, захваљујем се колегиници Биљани Радовановић на корисним примедбама и подршци током рада на књизи.

У Београду,
августа 2013.

Slobodan Žunjić: Temida filozofije



Година издања: 2013.
Формат: 135х200
Обим: 464 стр.
Повез: брош
ISBN 978-86-87057-23-4
 
Predgovor

I ANTIČKA FILOZOFIJA
HELENSKI HUMANIZAM I SPOLJAŠNJE OBRAZOVANJE [Verner Jeger, Paideia, Književna zajednica, Novi Sad 1991]
BOGOLJUB ŠIJAKOVIĆ: MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE
BELEŠKA REDAKTORA [Branko Pavlović, Presokratska misao, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997]

NOVA SLIKA PLATONOVE METAFIZIKE [Hans Krämer, Platone e i fondamenti della metafisica, Publicazioni del Centro di Ricerche di Metafisica, Milano 1982, pp. 472]

PLATONOVO NEPISANO UČENJE

ILIJA MARIĆ: PLATONIZAM I MODERNA FIZIKA
TRI NOVA ZBORNIKA O NOVOPLATONIZMU [1. R. B. Harris, ed., Neoplatonism and Thought. Studies in Neoplatonism: Ancient and Modern, vol. II. State University of New York Pres, Albany 1982, pp. 353; 2. J. O’ Meara, ed., Neoplatonism and christian Thought. Studies in Neoplatonism: Ancient and Modern, vol. III, State University of New York Press, Albany 1982, pp. 297; 3. R. B. Harris, ed., The Structure of Being: A Neoplatonic Approach. Studies in Neoplatonism: Ancient und Modern, vol. IV, State university of New York Press, Albany 1982, pp. 687]
PROMOVISANJE JEDNOG ARISTOTELIJANCA
UVEŽBAVANJE U ARISTOTELIJANSKIM TUMAČENJIMA [Damir Barbarić, Vježbe u filozofiji, izdanje centra za kulturnu djelatnost SSO Zagreba, Zagreb 1980, str. 170]

II NIČE
AKTUELNOST NIČEA
TRIBINA O NIČEU
NIČE I NOVI POČETAK MIŠLJENJA [Mihailo Đurić, Niče i metafizika, Prosveta, Beograd 1984]
MIHAILO ĐURIĆ: PUTEVI KA NIČEU – PRILOZI FILOZOFIJI BUDUĆNOSTI

III Hajdeger
GLAVNO HAJDEGEROVO DELO [Martin Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb 1985. Prevod: Hrvoje Šarinić; predgovor: Gajo Petrović, bibliografija: Dobrilo Aranitović]
RANI HAJDEGER [Rani Hajdeger – Recepcija i kritika Bivstva i vremena, prir. Danilo
Basta i Dragan Stojanović, Vuk Karadžić, Beograd 1979]
LUKAČ I HAJDEGER [Lucien Goldmann, Lukacs et Heidegger, Denoël-Gonthier, Paris 1973]       
HAJDEGER-MARKSIZAM [1. Marksistička recepcija Hajdegera, 2. Marksistička kritika
Hajdegera, 3. Hajdeger i marksizam, 4. Dijalog sa Hajdegerom]
HAJDEGER I PRAKTIČNA FILOZOFIJA
MARTIN HAJDEGER – PRISTUPI I KRITIKE
ZORAN KINĐIĆ: HAJDEGEROVA KRITIKA ANTROPOCENTRIZMA

IV POSTMARKSIZAM
NASLEĐE ZAPADNOG MARKSIZMA – Ernst Bloch i György Lukács
HABERMAS I MARKS – Teorija komunikativnog delanja i Marksovo shvatanje društva
HABERMAS I PRAKSIS-FILOZOFIJA
RACIONALISTIČKA EGZISTENCIJA [Branko Bošnjak, Smisao filozofske egzistencije, Školska knjiga, Zagreb 1981, 383 str]
MIHAILO MARKOVIĆ – PRAKTIČNA EGZISTENCIJA KRITIČKE NAUKE
ISTORIJA I STRUKTURA [Alfred Schmidt, Geschichte und Struktur, Reihe Hanser (84), München 1971]
KRITIKA ANTROPOLOGIJE [Wolf Lepenies, Helmut Nolte, Kritik der Antropologie, Raihe Hanser (61), München 1971]

V poststrukturalizam
MARKSIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM [Nenad Miščević, Marksizam i postrukturalistička kretanja (Althusser, Deleuze, Foucault), Rijeka 1975]
ALTISEROVO ČITANJE KAPITALA I NJEGOVA KRITIKA HUMANIZMA
MLADEN KOZOMARA: GOVOR I SUBJEKTIVNOST (O nekim aspektima Arheologije znanja Mišela Fukoa)

VI Između moderne i postmoderne
Conditio Moderna [Manfred Frank, Conditio Moderna, Svetovi, Novi Sad 1994]
Volja za novo [Vladimir Cvetković, Volja za novo, IPS, Beograd 1995]
Lazar Vrkatić: Filozofska objava Boga
[Izveštaj za izbor J. Šakote]
[Izveštaj za izbor B. Arsić]
[Izveštaj za izbor S. Simovića]
[Izveštaj za izbor D. Đurića]
OBJAVA I AUTORITET

VII zapisi o književnosti
ŽIVOPISAC U „HRAMU IDOLSKOM“ [Mile Nedeljković, Zavesa pada, prikazi i beleške o pozoršištu, Književni klub Novi Beograd, 1968]
LAKO PESNIČKO JEZGRO

VIII PODSEĆANJA 
STEVO MEDIĆ (1934–1980)
BRANKO PAVLOVIĆ (1928–1986)
VELJKO KORAĆ (1914–1991)



Predgovor
Kako je veoma dobro poznato, Temida je bila grčka boginja suđenja, odnosno ispravne reči izazvane dobrim povodom. Skoro ravnopravna sa Zevsom, što simbolički ukazuje na moć i rang suđenja, odnosno status njene kritike, koja nije uzmicala ni pred velikim autoritetom, a kamoli onim uobičajenim. U filozofiji suđenje zahteva posredovanje pojedinačnih stavova i tvrdnji sa određenim načelima i uvidima, kako bi se tačno odmerio doseg onoga što je rečeno, njegov domašaj i krajnji učinak. Suđenje nije, dakle, egzaktna nauka, kao što je primetio još Aristotel, jer ima toliko mnogo promenljivih uslova, od spoljnih okolnosti do krajnje svrhe, odnosno svaki slučaj je tu priča za sebe, kome treba prići iz toga posebnog ugla. To se uostalom vidi iz naše prakse prosuđivanja ili suđenja sa određenog stanovišta.
Kao što je Kant merodavno pokazao, suđenje označava moć supsumcije pojedinačnih slučajeva pod opšta pravila ili principe kako bi se na osnovu toga doneo sud o tome gde se dati pojedinačni predmet nalazi, odnosno kako bi se dobio pravi nalaz o njegovom karakteru (dijagnoza) i vrednosti. Rečeno tim Kantovim jezikom, moć prosuđivanja filozofije nije određujuća u smislu razumskog pripisavanja logičkih predikata predmetu suđenja, ali je zato refleksivna u svom dubokom smislu koji nadmašuje ono čemu se sudi po rangu suđenja. Ona je u osnovi refleksivna, ali za razliku od estetičke kritike, njena moć bi morala biti u stanju da navedena načela od kojih polazi u proceni izloži i obrazloži na zadovoljavajući način tako da nas to sve ostavi zadovoljnima.
Ovakvo razlučivanje je čini sinonimnom sa kritikom u tom veoma važnom smislu, koji nam danas ponovo otkriva tajnu moći suđenja kao neuništiv igrokaz ili putokaz. Koristeći ovu Kantovu terminologiju za naslov ove knjige, moglo bi se reći da su radovi sabrani u njoj primeri suđenja u kojima se primenjuju određeni pomovi i načela na literarne proizvode (odnosno intuicije) filozofije, s tim što filozofiji ostaje umeće suđenja kao umeće primene pojmova na opažanje, ali sa tom ogradom što ona zadržava pravo na svoj konačni sud i onda kada je izložena prigovorima ili primedbama. Filozofsko suđenje unosi još jednu odsudnu koordinatu, naime, vreme, kojom se određuje komponenta predmeta. Prethodno objavljivanje u časopisima ne čini je ipak potpuno efemernom u svakodnevnom smislu, već uspostavlja dodir sa sklopom vremena u kome ona ostaje to što jeste, sud u kome uz uvid postoji i perspektiva u kojoj taj mit ponovo izgleda tačno i primereno svom povodu.